Naša književnost

271 -- Наша књижевност

А Јосо- је млатио своју:

— Купија сам малому цилокупну“ робу и обућу, нек дите људски изајде прид свит. Дицон триба управити, триба их окрушиги, нек знаду, ко ин је ћаћа, Ето, срићон, бија сам у свиту, па се знан, „ајмо рећи, обрнути и људску рич рећи. .

___ Јосо почне отежући причати с намјером да подуже проговори, и појача глас, кад опази два жандара, који су пролазили цестом. Иду они тешким, одређеним државним корацима, поносно, очекујући повдрав. 1 -

= Добро ин јутро: Поштли ви мало, а... — Јосо се насмијешио. -

Мате је гледао у дланове (и чепркао ноктима по жуљевима.

Жандари једва промрмљају поздрав и пођу према биртији.

Уто се, појави Перуштина с матером. Иза њих остану на вратима вирити три четири раскуштране сањиве главице. |

Перушина је гледао низа се, у одијело и нове ципеле, а нову капу је сваки час намјештао. Испод капе је пустио да му стрша уобичајена момачка кика; а страга му косе као перје пале на овратник.

Није Јосо Перушини одјећу куповао баш по “мјери, али се ипак Перушина задовољно у њу смјестио. Одијело је купљено из друге руке; отијесно је: рукави до половице цјеваница, а ногавипе до половице голијени, па му. суре чарапе од костријети пуне превелике ципеле; тако му и капа пропада на уши. Дијете ће расти; али што се тиче одијела, није се могло бирати. Све је ипак Перушини било предивно. Он се блажено смијешио и заокупио се гледањем низа се, а напосе у ципеле, (проматрајући их у кре"тању и мировању.

= Јеси ли се умија» — упита га Јосо и погледа испод ока у Мату.

= Оће, сад ће (СЕ мочити! Не видиш, да је чист; нема ни два · дана, да се умија — лане забринуто Јурка. — Она није скидала

ока с Перушине и почешће је хукнула — тужно.

Јосо је зачас био неодлучан, да ли да искали бијес на Јурки или да пријеђе преко неугодне ствари; Мате по свој прилици и не зна, да се ваља сваки дан умивати. |

= Е онда ајмо.— рече Јосо коначно.

= Е, онда ајмо — понови и зазибље се, покрене кукове, пратећи њихово кретање трзањем рамена и лакта, упути ноге и ти-