Naša književnost

288 ; у Наша књижевност

налазио у Старомонетној уличици. У собама аскетски голих зидова, усред љутог дуванског дима се бесконачно страсно расправљало о будућности, рађале се смеле идеје, решавала се судбина столећа. Млади и страсни, живахни и сањалачки, сиромашни и гладни, студенти Рударске академије осећали су се. срећним и богатим када су мислили о будућности своје земље. Они су сами били њена будућност, њена нада. Е

Деца револуције, млади студенти у рубашкама или избледелим блузама које су на њима остале после грађанског рата, нису још били стекли велико искуство живота, али су сви они носили у себи осећање новог — ону најдрагоценију особину епохе која их је породила. Будући инжењери, геолози, металци, рудари, будући црвени стручњаци, директори, будући државници и песници — они су у својим споровима ломили узане оквире ученичких дисциплина, расправљали страсно, са свим жаром младости, 0 судбини столећа, судбини Русије, својој судбини. Касно у ноћ или у свануће кроз отворене прозоре студентског интерната у Старомонетној уличици одјекивао је млади глас студента Александра Фадејева који је (са одушевљењем "читао Блокову „Дванаесторицу“.

Јануара 1925 Андрејев је бранио свој дипломски пројекат мартеновског цеха. Бранио га је у аудиторији Јо 2 у присуству професора Грум- -Гржимајла. Високи лепи старац сиве браде, љут и човек на своју руку, није штедео ничије самољубље. Једном једином оштром речју могао је потући до ноге. Сва његова казивања су носила у себи категорички суд. Рекао, пресекао. Њега се управо највише од свега плашио студент Андрејев. Глас ГрумГржимајла био је одлучујући у давању оцена дипломском пројекту. Грум-Гржимајло приђе Андрејевљевим цртежима, обешеним по зидовима дворане у којој су брањени и љутито и пстемешљиво таче у таласасту линију која је, према младићевој замисли, условно означавала бетонску плочу мартенове пећи.

— Шта је тог упита Грум-Гржимајло и, делећи на слогове, потемешљиво добаци: — Сту-дент-ско ђубре!

Андрејев је поцрвенев од стида, ћутке посматрао професора. Свака реч била је сувишна — Грум-Гржимајло не би га уопште слушао. Свако оправдање да тако раде сви студенти кад претстављају темељ, кидајући при дну цртеж таласасте линије, само би изазвало старчев гнев. У очима високог седог професора