Naša književnost

366 Е Наша књижевност

и стриц владао. Кад се Јевропа подели на мале кантоне, а сваки кантон буде од два или три милиона душа, и кад буду међ собом у савезу и укину стајаћу војску, онда ће бити мирна и слободна. _А докле год један човек може располагати са милион војника по својој вољи, дотле ће и његови суседи стрепити и бити угњета-

вани; па звао се он президент, император, конзул или папа, то Це

свеједно. Човечанство не може бити спокојно ни срећно докле је подељено у државе које имају за главни циљ: себе, веру, народност и династије. Благостање свију поједивих људи треба, у сваком обзиру да је циљ државе и читавог друштва људског, и онда ће на Земљу доћи царство небеско, које је пре две хиљаде година Христос наговестио, и кога владаоци и народи славе и преузносе, а не хоће да га разумеју. Доћи ће царство небеско, царство разума, али ми, ниједан што сада живимо, нећемо то дочекати. Чо"вечанство споро иде напред. Оно сазрева упоредо са планетом на којој живи“. |

Тако отприлике говораше владика, а Ђузепа, опчаран тим говором, стојаше пред њим. Путем, кад смо ишли кући, Ђузепа, дивећи се владици, рече ми: „Верујте ми, овај ваш суверен бољи је републиканац него президент француске републике“, Ја му кажем да је он таки слободњак свагда и свуда, и да се то огледа у свима његовим песмама и књигама које је издао и које народ српски уважава као најмилије своје благо. Казује ми Ђузепа да се многе владичине речи међ слободњацима по Неапољу. причају. Владика ни у једном друштву, па било то међ самим краљевима, не крије да љуби слободу и просвету: „То ће, вели, проћерати Турке из-Јевропе, и избавити мој народ“. —- Сви важнији овдашњи фуди походили су га, и не могу довољно да га се нахвале. Овде је велика партаја која тежи да се сва Италија споји у једну државу. Причали су ми У хотелу да је владика једном вовинару рекао: »дДа мој народ има тако богатих и великих вароши, ми би се за две недеље спојили и ослободили.“ А у другом друштву, где су краља критиковали што им не да устав, рекао је; „Црногорци поштују јунаке; ја браним вашега краља, кад је он један јачи од вас милиона, који се на њега свуда жалите“.1)

Енглези га такође врло уважавају. Једном пре подне седео сам и играо шаха с њим, а један лорд пријави се и уђе с речима: „Нисам могао поћи из Неапоља а да се не опростим с вама; и

+

#

7) Његош то, разуме се, каже у иронији. — Прим. ур.

•

за