Naša književnost

387

4847 година у нашој култури

било тако, Иако је „горски вијенац“ испеван десетерцем, он је У делу Владичину — нов десетерац. Не мислим да се ту Његош угледао на стране узоре, као што се каткада претпостављало, већ сматрам да је дао стих који одговара драмској садржини дела која претвара и дијалоге и монолоте у сажете пословичке изразе и мудре изреке, са свом лапидарношћу одабраног народног језика и стила, који одговарају богатом унутрашњем свету Владичиве природе и тешким искуствима, нагомиланим у његовим грудима, која је Црна Гора проживела у току векова. Тако је добивен стих који је на нарочити начин, да би одговорио високој намени овсг дела, уобличавао свакидашњи језик дајући му ритам везаног слога, али сасвим друкчији него што је у народној поезији. У складу са тим, ипак је радња, а не приповедање, остала као његова особина. Дубока национална преживљавање, изванредни Владичини доживљаји и лирска непосредност у појединим случајевима дају необичну узбурканост ритма и покрета | његовим стиховима. Лепота садржине песме, прозрачност, управо кристалност структуре и изворност језика у класично упрошћеној једноставности протестују у Бранковим песмама против дотадатшње условности, натегнутости и пренатрпаности, Можда је из тога протеста и младилког пркоса поникла и покоја претераност у садржини, што је лако разумљиво. А Вук је ишао дотле у своме језичком реализму, у својој интимној намери да учини потпуно разумљивим текст свога превода да није бежао и од турских речи ако су оне нешто боље тумачиле од изворних народних.

Ето, то је она тиха, али отсудна промена у нашој књижевности коју је објавила 1847 година, а која се спремала вековима самосталног, скривеног од очију целог света, али не мање интензивног развитка усмене народне књижевности и традиционалне културе, борбом за ослобођење на различним странама наших народа од свих непријатеља који су насртали на њихов живот и њихову националност и, најзад, устанком у Србији 1804 године и сталним борбама у Црној Гори, чији су крајњи и најлепши израз и Вукова реформа, отпочета још 1814 године, и све ово што је показала 1847 година. То је она светла бразда коју је она повукла. Иза ње се по неопходности даље развијала књижевност на народном језику, јер је овај почетак био тако снажан и тако динамичан да је изазвао природно и стално продужење. Као што тешки гвоздени ваљак све сравњује испред себе и ствара поравњени пут, тако су и ова књижевна дела, пуштена 1847 године у сас-