Naša književnost

388 Наша књижевност

браћај, својом тежином полако, али сигурно, прелазила преко свих неравнина дотадашње књижевности. Међу њима и дотадашњом књижевношћу видела се огромна разлика која је сваком правом претставнику наше културе морала бити јасна. Књижевници су се вратили свом народном језику и дали су класична, славна дела. То је морало звучати као пратилачки рефрен ове мале књижевне групе на њихову, даљем путу. Остварила се проповед Вукова, који није више био »вапијући“ у пустињи. Чули су га им пришли су му најбољи од најбољих. И наш лепи језик извио се из груди наших књижевника као што је пре неку десетину година (1823—1833) проговорио делом свету кроз наше изванредне народне песме које је Вук издао. И то је био исти језик, који су наши народи вековима обрађивали у својим традиционалним делима. Зато је он у делима великих књижевника као што су били Његош, Бранко и Караџић достигао одмах до високог савршенства. То су била дела већ једне готове књижевности која је имала почетак у давним народним песмама и разрађеном народном језику, а свој природни, славни завршетак у делима даровитих народних књижевника. Ко не би Такву књижевност прихватио у кога је било непомућена народног смисла; ко не би осетио сву лепоту им сав значај њен у кога народно осећање није утрнуло» Омладина, поколење које је настајало, то је разумело и пригрлило је та дела својих писаца и друга која потоњих година нису изостала — као прави свој израз. Настало је враћање књижевника, по овоме угледу, прво постепено и лагано, а затим све силније и јаче своме народном језику, своме народу и себи самоме. Тако настаје у другој половини ХЈХ в. коначни културни препород у нашем народу. Богобој Атанацковић, Љубомир Ненадовић, Јован Суботић, Јаков Игњатовић и толики други, после кратког устезања, полазе тим путем; а иза њих и многи други.

Тако је само после које десетине година израсла, готово из земље, једна цела књижевност на великом простору на којем се налазио наш народ. Змај, Јакшић, Стјепан Митров ЈЉубиша, Л. Костић и толики други. Развија се журналистика, право, економија, финансиске науке и најразличније хуманитарне науке. Стилови се продубљавају и диференцирају. Наш народ улази у оппиту културу, пресађујући на своје земљиште све што му је било потребно. Када је једном нашао прави пут, све је друго било знатно лакше. А тај је пут отворен 1847 године.

•