Naša književnost

1847 година у нашој култури 389

Препород наш, прво у књижевности, па затим и у целој култури, који у свима правцима и данас још није завршен, имао је и другу страну своју, врло карактеристичну за све његове мене. То је његова научна страна. Вук је отпочео свој рад доказујући да оно што је било ју нашој књижевности почетком ХЛХ в. није била

- народна књижевиост, није био народни језик. Најбољи научници тога времена, и Копитар, и Аделунг, и Грим, и Шафарик и додније Миклошић били су Вукови помагачи и руководиоци, а нарочито Копитар, који га је у, свима настојањима најоданије и најсвесрдније не само помагао, већ често и водио, а стално (ЕДО своје смрти (1844 Гг.), био Вуков сарадник. Зађо је Вук био увек са научне стране обавештен. Он није имао жеље да пише научне трактате о појединим питањима, али је одлично познавао научну основицу онога што је у својој реформи покретао. Зато се може ређи за цео Вуков рад да је био научно образложен и научно обрађен. То се, уосталом, види по свему што је он за све време своје борбе радио; па и сам превод „Новога завета“ није остао без тога. У предговору Вук исцрпно говори о својим поступцима са туђим речима и новим речима које је морао сам начинити.

Али 1847 година није остала и без свога нарочитог научног ореола. Заједно са књижевном победом, оличеном у помињатим књижевним делима над ненародном књижевношћу и ненародним језиком, дошла је и победа заснована на науци, и то овога пута,

од ученика Вукова и помагача, великог научника нашег друге по

ловине Х1У в. Ђуре Даничића. Али се она није тицала научнога образложавања Вукова рада, јер је то сам Вук учинио у довољној мери; тицала се мрачњачког става Вукових противника. Један од најистакнутијих претставника тадашњег званичног конзерватизма и одржавања у књижевности црквених слова и ортографије словенске, заједно са непотребним мешањем српскога језика са словенским, био је Јован Хаџић или, како се звао у књижевности, Милош Светић, правник и адвокат, писац закона и књижевник. Он је 1846 г. изашао са „научним“ доказима да је начин гледања на тадашњу књижевност и правопис Вукових противника = био једино исправан и научно оправдан. Тако је пред 1847 го-

дину вођа Вукових противника везао аудбину својих учења и це-_

лога става Вукових противника за њихову научност. Тој |е осетио изванредно добро Ђура Даничић. Са ретком ерудицијом за то време, са методом којему ништа приговорити није могла ни супротна страна, са необичном логиком, везаном са научним по-