Naša književnost

Реализам „Горског вијенца". - - Е 335

Живи човек је у ту стварност савршено укључен, тако са њом сливен, да се сваки лик види као саставни део те примитивне, али чисте дивљине и сурове, али окрепљујуће природине строгости, Сваки лик у „Горском вијеншу“ је срастао за тле, ка) да је у њему камен или врх, али је и сваки са јасном својом особеношћу, са својим телесним видом који га издваја од других,

и са људским карактером који о њему све изнутра каже. Његош.

своје личности не тумачи споља, не казује нигде о њима никакав податак који би био дат као објашњење, или као опис. Оне се сваком својом изговореном речју одређују и обележавају, и њихов говорни стил је истовремено за свакога појединачно тако људски карактеристичан, да сваки израз, тако рећи, урезује по · један потез у рељеф личности. И зато је свака од њих прекоргчила границе спева и ушла у народне масе као жива стварност. Ако је „Горски вијенац“ могао одмах освојити широке народне кругове наше земље и у њих продрети као да га је сам нарол родио, један од разлога томе је и та изванредна, до танчина конкретна уочљивост сваког људског лика у њој. Ништа тако не осваја народну машту као лик јунака, а јунаке из „Горског вијенца“ народ одређено види и познаје као да их је са. слике запамтио. Ако се може говорити о синтетичноме реаливму, који не примењује психолошко разлагање, који не одваја појединости и око њих се не пашти, који не објашњава човека кроз безброј! прелива и разноврсности у његовој природи, од тренутка до тренутка увек помало изменљивој, већ га даје у свој тој сложености као целину, као блок, као један извајани људски карактер, онда је то зацело Његошев реалистички поступак.

У „Горском вијенцу је одиста сваки лик једна потпуна целина, али као целина увек и део који се сажима у једну другу, већу, још стварнију синтезу. Сваки људски лик је овде само један елеменат народне стварности, живог народног лика, који Његош и не остварује друкчије него преко реално уочених и потпуно издиференцираних појединаца. У том погледу је у „Горском вијенцу“ врло карактеристичан однос појединца и његове речи према гласу множине. Насупрот ономе како се то раније сматрало, као да „коло“ у „Горском вијенцу“, као хорски глас народне масе, увек коригује оно што изразити и истакнути појединци говоре, тако да им се у неку руку увек и супротставља, мени се чини да оно у ствари само хармонизује, синтетизује, уобличава у суд и у одлуку све оно што се између, појединаца говори и ди-