Naša književnost

432 ; х - Наша књижевност

— Па ништа зато, Перо. Кад је добар човјек, нек је он жив "и здрав, па ко био да био.

Ипак је сјутрадан, брижно и опрезно, повирила у велику собу, канцеларију штаба, оклијевајући да уђе слободно као увијек досад. Тамо је, под прозором, стајао Хамдија, већ опасан и затегнут, замишљено чупкајући танак брк. Кад врата шкринуше, он се прену · и радосно повика:

= Овамо, овамо, мајко Миљо; да ти нешто покажем.

Вадећи из свог торбака овећу фотографију, по ивицема начету влагом, он је с много брижљиве разњежености показа домаћици.

= Ево видиш, мајко Миљо, то ти је моја нена, моја мати. Сал сам баш нешто о њој мислио. Остарила већ, ето тако као и ти. Ха, допада ли ти се моја старар

— Допада — искрено признаде Миља, осјећајући се већ као стари пријатељ те далеке и непознате муслиманске старице, која јој је, ево, повјерила свог сина. И све је се- чинило, ако нешто нажао учини овоме веселом ратнику, нијемо ће је прекорити та удаљена осамљена мајка, која јутрос посигурно плаче у тишини своје пусте собе. =

Није тога јутра могла одољети, а да не наврати код свог Пере, који је нешто чепркао у тијесној башти, бујно-зеленој и веселој од посљедње кише. 5

— Ама, бог га не убио, драг ми овај Амдија као род рођени !. — рекла је и гласно се насмијала тој својој дирљивој дјетињској слабости.

= Не хвалећи му вјере, некакво јуначно и наочито Туре, прави Хрњица Алил — признао је Перо, још му увијек не опраштајући то што је од туђе вјере.

Имена Петра, Ђурина, Миланчића и осталих Миљиних познаника била су сваком на уснама и помињали су, се у свакој прилици: на зборовима, на прелу, на сахранама, успут док се ишло на посао, на њивама и у случајним сусретима и познатих и непознатих људи. Причали су о њима и они који су их некад угледали само у пролазу или их, можда, никад ни видјели нијесу. Команданти су већ живјели у свакодневним разговорима и бригама, срасли с народом и његовим животом као сјетва, киша, сушни мјесеци, бриге о вршидби и друге појаве мимо којих не можеш да прођеш. Јављали су се и у сну и на јави, с њима се живјело, веселило, и умирало, и без њих се више није могао замислити овај живот.