Naša književnost
Сасвим фини господин 5 - 5 449
јесени 1941 живели у сталном узбуђењу, у непрекидној паници
због разних регистровања, претреса, легитимисања, док смо се као дављеници борили с таласима противуречних радио-вести, тражећи некакву чврсту тачку, некакву наду, некакав излаз, — г0спођица Вера нас је сувретала с увек истим месечарским осмехом и добро васпитаном срдачношћу. Питала нас је за здравље наше деце, наших канаринки и мачака, жалила нам се да је опет боли глава, — али чим бисмо јој поменули нешто о ухапшеном инжењеру или о Терезином пљачкању Шварцовог стана, она се, с 60лешљивим кашљудањем, брзо од нас праштала, говорећи у пролазу: „Ах, да, то је страшно, али шта ми ту можемо, поздравите госпођу, довиђења.“
Немци у кући — за њу као да нису постојали. Пролазила је поред њих с истим љубазним осмехом — као и поред нас. А кад је и она морала да свој салон уступи незваним потстанарима, и да им обезбеди чишћење собе, топлу, воду за бријање и чисту постељу — онда нам се с лаким уздахом пожалила:
— Ето, ни нас не оставише на миру. Јадна мама, са својих шездесет година, зар је то за њу да сад мора да мења навике, да не улази у своју рођену собу без куцања» Али, знате, овај „наш, не могу да кажем, врло је учтив. Он је доктор филозофије из Јене, професор у цивилу. Сасвим фини господин. Врло се лепо опходи. Стално се извињава што нам смета... Па шта ћете, треба и њих разумети. Рат је, и они се потуцају по туђој земљи, далеко од својих, ни њима није пријатно.
___-— Да,;да, ни њима није риано, —- одговарали смо Вери Николајевић, не знајући шта бисмо друго могли да јој кажемо.
А тај „њихов“ Немац, неки доктор Ерих Милер, стварно се помало издвајао од „наших“. Да ли зато што је носио дебеле наочари са светлим оквиром од корњаче, или што је имао неко врло сметено држање — он је стварно личио на професора. Мечег наизглед безазленог било је у његовом бледуњавом, ћосавом лицу, у његовом искошеном рамену човека који је годинама под мишком носио торбу пуну књига.
А из повремених разговора са госпођицом Вером и њеним сестрићем гимназијалцем, сазнали смо да се он много диви копијама Ботичелија, које је госпођица Вера у своје време израдила у гоблену, мозаику од свиле и у уљу; да он воли музику, и да у свом пртљагу носи грамофонске плоче са фугама и токатама Баха и Хендла; да је врло чист, да је замолио због прашине и бацила
У