Naša književnost

450 “ - - - Наша књижевност

да му се уклоне с прозора сомотске драперије; и — најзад — да је врло пажљив према домаћинима, да им редовно доноси из своје менаже маргарин, и бео хлеб, и мармеладу.

· Душко, сестрић госпођице Вере, причао је о свему томе с извесним недвосмисленим презирањем. То београдско дете, иако одрасло између подетињиле старице и остареле девојке, иако васпитано на један чудан полубоемски—=полусамостански начин, ипах _ је у данима окупације умело да осети непријатеља, да види чу-_ довишност ствари које су се свакодневно око њега догађале, да _наслути потребу некаквог отпора према стихији која се на све "нас ПИШЕ свалила. И он се с нама, некипут, дошаптавао о „онима у шуми“.

Ми дуго нисмо знали ко је од укућана могао Немцима оне вечери да дигне из препсобља револвер и кожну торбу. Тек много доцније, кад смо опет једном разговарали о томе, Душко нестрпљиво, шаком протргља своју браду, на којој су ницале прве, нежне маље седамнаестогодишњака, и промрмља: „Не брините, пиштољ

"је у добрим рукама.“ Па приметивши да га мало задивљено гледамо, одједном сав поцрвене и дуну на врата.

Душко је доктора Милера мрзео, чинило се, тим више што се овај према њему понашао учтивије и љубазније. Дечак је добро знао немачки и доктор из Јене је волед да с њим разговара тобож озбиљно, а уствари потсмешљиво-надмоћно. Уживао је да га неосетно доведе у шкрипац, у положај сабеседника који мора да ућути да не би рекао више но што треба. А онда се, ликујући, уносио у натмурено лице дечака: „УУје, Бе, имам ли ја право или не» И није га пуштао на миру, док Душко не би, оборена погледа, климнуо главом у знак потврде. „Ма ајзо!“, узвикнуо би Милер, задовољан, и отлуштао жртву.

Једном, пошто га је тетка Вера Па к нама по цедиљку за чај — „мама је негде њихову затурила“ — Душко нам је приметно узбуђен причао како се синоћ препирао са доктором из Јене.

Ерих Милер рекао је тетки да се он чуди како су Срби наивни, кад верују да ће бандитском герилом изићи на крај са војном си"лом великог немачког рајха. На то он, Душко, није одолео жељи да примети како Срби можда и нису тако наивни како то господин доктор мисли. Милер је севнуо наочарима и упитао га: „Гле, а шта он о томе знаг“ Душко је „изјавио да не зна ништа сем чињенице да српски народ не може да воли окупаторе и не може вечито да живи у ропству. Хер Милер га је онда заштитнички по-

%