Naša književnost

14 у Књижевност

тарац је развијао крајеве застава и затезао платна транспарената као једрила и чинио да су веселе боје женских пуловера, и кошуља, жутих, плавих, зелених и црвених деловале још раздраганије и ведрије. Пролазећи крај мноштва које се таласало од пе-_ сама, поклика и осмеха, осећао се поред живог мириса зноја и мирис цвећа и ружичастог сапуна, тамјана и штирка, жутих јабука и онај неодољиво пријатни хлорни мирис чистог рубља.

Јоанис, већ од Амударе са сузом у углу ока, преведе на глас строфу пријатне и раздрагане песме коју су заједно певале сад сва села, свако под својим барјаком:

Још Ригас је рекао:

Српски ид грчки народ

Заједно са албанским и бугарским · Своју слободу налазе

У јединству балканских република.

Мушкарци су певали наслоњени на своје дугачке пастирске штапове од дреновице глатке као да је политирана. Утакнуте змијасте дршке биле су од маслиновог корена, махом изребарене и претстављале афродите с курјуком косе која се завршавала у барокни змијиски реп. Но било је дршки које су одражавале гуштере, рогате овнујске главе, фантастичне птице, акрепе, ђаволе, али и жир или чашицу лале са стабљиком која се завија у лозину врежицу.

— Хоћемо да Енглези оду! повика тамни и бркати горштак у црном сукненом оделу. (Мначе, већина мушкараца носила је памучне, куповне панталоне, и танке, кратке капутиће, на рубу похабаности. |

На повик препланулог човека, мноштво запљеска из све снаге. Ту и тамо, покоји женски глас, пробијајући уједначено дрвенасти звук пљескања, винуо би се светлуцаво и клиско, као комадић бачен пут сунца.

Двориште у које смо ушли обухватало је велики квадрат ограђен с две стране високим каменим зидом. Трећи је био порушен од потреса бомбе која је пре неки дан недалеко пала на пусту брину. Са десне стране, иза срушеног зида видела се читава коса све до склада, одакле се чуо хук потока, набујалог од топљења планинског снега. У дну дворишта дизала се зграда од грубог, не-