Naša književnost

Из Грчке 15

тесаног камена, сва пуна гука, као да је проткана тврдим, кратким мишићима. С дрвеног балкона вила се велика грчка застава: бели крст на плавом пољу.

— Зашто нам Маркос не излази у сусрет» викну Роби оним својим, равним вашарским гласом који је избацивао речи из грла као челичне кугле из продртог лежаја.

=— Држи до себе, господин дувански радник!

— Дувански радник Горе, странац.

Али нико од новинара није сумњао да ћемо баш ту срести Маркоса, или оног кога тако зову.

Са врха дрвених степеница гледала нас је радознало партизанка са шмајсером.

Она нас пропусти, склонивши нам се просто с пута.

Уђосмо у собу. У дну, у углу између два прозора чекао је сто застрт ћилимом налик на пиротски. Према њему био је други, нешто нижи и простији, покривен табаком плаве хартије. Кусе, четвртасте столице без наслона, клупице и троношци распоређени дуж голих, бело окречених зидова запоседнути су у трен ока. Но иако овећа — соба није могла да нас све прими. Уосталом, недостајало је и столица. Не либећи се, закаснели су седали на под. Око стола покривеног ћилимом, сместили су се чланови поткомисије, а да их нико није понудио — сматрали су то нечим само по себи разумљивим. На вратима је врело.

Млад партизан, пробијајући се кроз неред који су чиниле поразбацане ноге новинара обувених у каљаве траперске цокуле, гојзерице, гумене чизме и градске: плитке ципеле што су за непун дан теренског марша изгубиле сваку претензију на елеганцију, постави две тамно зелене флаше с водом на столове. Затим извади из џепа чакшира мутну чашу од дебеле арче, овлаш је обриса руком и руменећи пође излазу.

Имао је зеленкасто смеђе очи и као најфикијим тушем исцртане тамне трепавице над топлим беоњачама, кожу нежну као девојка, врло прецизне, а благе црте, прћаг нос и још детиње усне.

— Како се зовеш» упита га Мис Сокрис, која није престајала да дрхтуљи и да се јежи.

— Атанас Климас! одговори курир прегласно, као основац, играјући се збуњено затварачем шмајсера чији је шаржер вирир из џепа његовог немачког копорана.