Naša književnost

20 Књижевност

раме и хукнувши дивље као Арнаути кад цепају дрва, гурну га и продре, проби се кроз прва два реда и застаде пружених руку од усхићења пред Јанулисом који је жмирио посматрајући“ га, као што би публика у позоришту гледала Пула који лоше игра. Јанулис се најзад покрену: = (епаш сво 2

= Како се не бих сетиог Како Заједно смо студирали у Атини! окрену нам се. Васвос и | прилику да непри. метно спусти руке.

= Да! рече Јанулис без страсти, као да не говори о себи. већ о другом. — Ти си ме провалио, тад 1988. Заштор

— Сачувај боже, зар јаг Никад! То је клевета, мили мој најординарнија. Ја одбијам од себе тако... тако... Глупости, драги. Чуо сам већ: ко је те... страшне ствари проширио о мени. Ја бих га одмах на лицу места... ја... у те бесмислице.

Али не доврши да каже што би учинио, толико је брзајући поцрвенео од гнева, док су Му ноздрве играле нервозно, можда н индигнирано,

— Али ти не верујем у то... тојест... у те бесмислице. Је л да не РРРУЛШи у то» Како би тако интелигентан, културан, мофалан ..

ам рече мирно Јанулис, без страсти као да је реч о нечем далеком, историском, исконском. Видео сам твој записник. Провалио си... то је тако. Да. -

Васвос претрну, укочи се, вилица му паде-као мртвацу.

Но Јанулис се насмеши отсутно, можда чак и мало сетно.

Не брини! Све стари, па и неугодна сећања на батине. Гле, ожиљак! ги приближи | прет Васвосовом пробушеном 'образу еласитским метком, али га не дола само рече: — Ратовали смор Ар

Васвосу заигра опуштена вилица, али Јанулис продужи с досадом. ;

— Чули смо, био си код Колчева! А мој се пук 98 пута сукобио са њим. И тобом. А сад» Јанулис се насмеши и жмирну као да нишани, али весело, некако обешењачки.

"— Дупла игра> Пар Како ти је» Гадиш ли се кадгод>

Ове последње речи Васвос дочека цвокотањем, које је ситно зазвонило, самртнички. Он се тресао од зиме која се ширила ло ходнику. Тако му се чинило. Истовремено, дрхтећи, он завуче