Naša književnost

34 - 6 | 4 - Књижевност

= За нашу — нису. Али ја нисам ни рекао Енглези као ви. Ја сам споменуо генерала Викхема. Могао бих још да додам неколико десетина енглеских имена. Али њих треба издвојити од енглеског народа, који је у својој већини — демократски. Но ви волите да се вешто клизате по леду више политике, а ја бих, с вашим дошуштењем, остао код ствари које боље познајем но расположење Енглеза. На пример код терора над словенском мањЊИНомМ.. — Врле бори. рече Валтер. Аутономизам! Пристајем.

— Не знам на што ви пристајете, али ја бих се као Грк стидио "да говорим о терору над Словенима у Јепејској Македонији, да се с оружјем не борим против тог ужаса. Оно што су ти храбри људи претрпели после Варкизе превазилази немачка зверства. У ова четири села кроз која сте прошли синоћ и јутрос, убијена су за годину дана 22 мушкарца и 8 жена. У хапс је бачено и батинано 73 лица. Спаљено је 29 кућа. На отоцима се налазе 252 мушкарца и 70 жена. Ово су цифре, господине. Али ја сам познавао сваког човека, тако да кажем, из садржине тих бројки. Познавао сам сестре Ану и Елену. Биле су то храбре. доојке, обе плаве, две другарице верне слободи.

Заклане су.

Ја не могу кад то кажем да не замислим њихова лица у тре=_

нутку кад су им Коларосови људи забијали нож у бела, девојачка грла, Ана их је морала гледати, кротко, тужно, можда зачуђено. Она је изгледала увек мало зачуђена свим што живи цвркутом птице, потоком, пушњем, сваком људском речи, и ја је још увек видим тако — мало дигнутих обрва у неком тихом и меком чуду. Али Елена која је била бурна и ведра, мора да им је викала: Убице! Мора да их је гребла, уједала, да се отимала, била презрива, пркосна. И њу не престајем да видим. — И сваку од осам жена, сваког од 22 мушкарца. Ја бих о сваком од њих могао да вам кажем, какав је био у борби, какав на раду, колико је био спре-

· ман да жртвује себе за (слободу која треба да припадне свима. Коларас је убијао пре и после Варикзе. Али пре — бранили смо народ од њега. А после» Шта смо радили за тих сурових годину дана после Варкизе» Гризли смо гневни своје голе, ненаоружане руке. Уједали до крви своју задушну, пучку наивност. Проклињали час кад смо предали пушке. А крв наших другова није пре стајала да тече.

ата