Naša književnost

Девет песама о нама | 201

БЕЗ ПРЕДАХА...

Друг! Без предаха из борбе у звонки рад унети Дах врућ од јуришања, стрелца поглед тачан. Ако су нем сати превишених норми букети, Дан је стабљика смеха, наш цвет коначан. Друг! Значења нова, очи раширене ко чуда = Тисућ коњских снага у мотор се земље преже. Не кори невештину зноја, погрешку труда. Радост — тек ојагњена, а рад већ — шиљеже. Прокључало ако још није и спорије живљење Надире занос с вигњем, већим но цело лето

И последњи камен с њим ће осванути — вољење, Вољење с рукама ко брдо пренето.

Тај хлеб је бељи од руке једнаке што га дели, Лађе веће од дока, снови од радилишта. Напред животе, такве смо руже баш хтели, Баш такве трешње за дечја игралишта.

ПЕВАМ...

Певам ко три пут ударна бригада

На сав глас, певам под стегом живота Ударну земљу под сунцем рада

И пут твој срећни == Ефенерјота.

О такве свежине где ћеш још наћир Знам једну земљу радости једнаке, Али наш осмех — за први жар млађи, Струји бескрајно низ текуће траке. Отворим очи: знам, дани не жуље. Нек уђе светлост. Рад је и — она.

По мери среће све радне кошуље,

По мери петнајст милиона.

Извори среће испод наших стопа, О радовање, људима дано! Светлост понела, Ефенерјота, Сунце је борбом извојевано.

Дани — возови. Ми — ложачи воза.