Naša književnost

202

Књижевност

Кубик се лакше извлачи но-срећке, Уз крамп и камен вије се ко лоза... Бачене нису норме на две плећке Што им се хтело лећи преко плоча. Стиснутих усни напор нека свлада Стрмкну уздига до дана воћа, Линамом гоље под песмама рада. Другови, цвеће и смех се такмиче, Мотори њиве с класом радиона,

И сунца би хтела на људе да личе, Звезде — на браће петнајст милиона.

Излози, лијте обиље прилазно,

Души — ширину, усни — мед чокота, Сва чуда добра, све много, па разно,

За сваког друга Ефенерјота.

Трактор, комбајне — ко свет да наброји2 Свинутих прста зову ме дрљаче.

Што год ту видиш — све другови моји. — Правилно! Уђи, друже и земљаче! Светлост ко песма за руку ме хвага,

На уво ми шапћу минђуше коралске

О њој, а друг, 0 смеху друга брата,

А рад, о срцу земље другарске.

Стргни фереџу времена са ствари, Размакни дан да стане сва лепота,

Места — за срећу, откриће што жари Над тгојим путем, Ефенерјота. |

И ноћ — радиона. С лампом ради

Стих — фронтовац добар — на мостовима, Сви снови раде на аутостради. Друже, ко ради међу сновимаг

Колона плана, слобода очију,

Бригаде смеха, море немореће,

Звезда на стегу — срце изнад свију Петнајст милиона што срећи креће.

ОСКАР ДАВИЧО