Naša književnost

Прва година војевања на дахије - > 219

ПРВА ГОДИНА СРПСКОГА ВОЈЕВАЊА НА ДАХИЈЕ

Како се разгласи по народу да Турци сијеку кнезове и све знатније људе, одмах се људи поплаше и стану се крити џи бјежати од Турака. Тако Турци посијеку онога који им дође или га у _ кући затеку, а који се сакрије, онога, не имајући кад тражити, оставе, и отиду даље да хватају и да сијеку, док и други нијесу чули и побјегли. Тако пошљу неколико момака у село Тополу, у Крагујевачкој нахији, да убију Црнога или Кара-Ђорђија, кога су познавали као старога хајдука и зла човјека, а међу народом позната трговца. Ђорђије је у то исто вријеме био почео збијати свиње да тјера на скелу, но кад чује шта се ради, распусте скупљене свиње, пак с оним чобанима које је био најмио да свиње збијају и да тјерају, стане се веркати да и њега Турци не убију; тако Турци, који су били одређени и послани да га убију, дођу, и, не нашавши га код куће, врате се натраг.

Народ пак, коме је зулум и онако био додијао, стане се већма _ бунити: не знајући нико зашто Турци сијеку, сваки се морао бојати да и на њега ред не дође. Кад се већ стане бројити: овога су посјекли, онога убили из пушке, онога затворили, онога нијесу нашли код куће, овај утекао, а онај се сакрио, онда ови бјегунци стану тражити један другога. Такс се састану Црни Ђорђије и Јанко Катић (бивши буљубаша за времена Хаџи-Мустајпашина, из Нахије биоградске из села Рогача) и Васо Чарапић (коме су брата убили) са многијема другијем бјегунцима; па још стану истраживати и прибирати к себи и хајдуке, који су у оно доба године -били по јатацима, и стану се договарати шта ће радити: „Турци (веле) све зулуме измишљаште, пак сад најпослије наумише да нас све исијеку и побију. Ту сад другога суда ни спасења нема, него да се брани-. мо и да бијемо и ми њих: кад ћемо везани женски мријети од њиховијех џелата и сеиза, боље је да мремо јуначки, као људи, барем да замијенимо своје главе и да покајемо своју браћу, а жене и дјеца и куће ако нам пропадну, ни онако нијесмо господари од њих“. |

Овакови разговор никоме није био тако по вољи као хајду“ цима и родбини онијех што су их Турци побили, а ни остали нијесу ништа могли рећи против њега. Сад дакле ништа више није требало него убити на видику само једнога Турчина, да људи виде. И тај се почетак учини у Нахији биоградској у селу Сибници. Дошавши та чета бјегунаца и хајдука, запали у по подне сибнички

158