Naša književnost

218 - 5 Књижевност

лијепих хаљина као што су у Турака, на пр. шалова око главе, тока, долама, особито везених сребром или златом. На неким мјестима раји није слободно носити ни дрвених фесова, ни јеменија; у Цариграду, само бератлије смију носити жуте местве и папуче. Тако се раји не пристоји имати ни лијепу кућу као што је турска, или још љешшу; ни добра и лијепа коња; и сами природни дарови, на пр. јилепо лице, велики лијепи бркови, не гледају се радо у раје. Сабље раји нипошто није слободно носити; пиштољи и дуге пушке и велики ножеви истина допуштају се, само да нијесу оковани сребром или онако лијепи и наочити као у Турака; али опет кад се дође у град или у варош, или се у селу изиђе пред господу турску, ваља дугу пушку и велики нож оставити, а пиштоље за леђа гурнути или гуњем заклонити. Не само кад иоле какав турски поглавица или зликовац иде сокаком, раја мора да устаје на ноге, него и најгорему Турчину раја мора с пута сврнути, макар у блато до кољена. Не само што раја не смије кроз град ни кроз варош јахати, него и у пољу кад сретне Турчина ваља да сјаше, или да пита је ли слободно јахати (на тако питање гдјекоји одговори: „Јаши, море“; а гдјекоји: „Сјашти, крсте, закон ти“.). Сваки Турчин смије хришћанину псовати и оца имајку, и вјеру и душу, и крст и пост; а хри– шћанин не смије то ниједно за главу. Кад какав, иоле одјевен, Турчин у вароши, или гдје му драго, одјаше коња, он првога Србина ког види зове те му да коња да вода; тако господа турска узимају са сокака Србе за различне послуге, на пр. да туку каву, да доносе воду, да сијеку дрва итд. Истина да сваки Турчин свагда не смије Србина убити јавно; али ударити чибуком или штапом, томе суда нема, као ни псовки. Кад је рат, Турци, истина, раје не зову на војску, него сами бране своју царевину и вјеру; али раја мора да их храни куд пролазе и гдје се налазе, путове и градове да гради и поправља, и да вуче топове и џебану. Ако се ко од раје потурчи, одмах има сва права као и остали Турци; и не само што га неће нико прекорити пређашњом вјером, него ће га још сваки радије помоћи него рођенога Турчива; зато је тешко наћи потурчењака да зло живи, а млого их има паша и везира. Да су потурчењаци гори за рају од правих Турака, то се зна: „Нема Турчина без потурчењака“ (ово се може рећи и за Бошњаке према Османлија — правих Турака). ;