Naša književnost

ПРВЕ БОРБЕ ЗА КЊИЖЕВНУ КРИТИКУ

Вуков рад на књижевној критици по обиму је незнатан у поребђењу према његовој иначе огромној делатности. Написао је свега неколико, претежно краћих рецензија, и то у самом почетку свога _ рада (између 1815 — 1820). Али у тим својим првим радовима он је укратко изнео скоро све своје идеје које ће касније развити и за чије ће се остварење тако упорно борити. У тим својим приказима, осим тога, он је непосредно изложио своје погледе на књижевност, на њену улогу у друштвеном животу, а нарочито на 0= збиљност и одговорност рада на том пољу. Најзад, значај његових успеха, нарочито на реформи језика и правописа, засенио је овај део његова рада, те му није поклоњено довољно пажње. Међутим, овај ако и не много знатан део његова рада у нераскидивој вези са целокушном његовом делатности употпуњује његов лик реформатора и организатора нашег културног живота.

Пре свега то су прве књижевне критике код Срба уопште. Његова Прва врпска рецензија на Усамљеног јуношу М. Видаковића. (1815) изазвала је читаву узбуну међу српским књижевницима, и то не само због оштрине с којом је пиаана, него пре свега због тога што се уопште појавила. Постављено је начелно питање: да ли је: с обзиром на неразвијеност ондашње наше књижевности, уопште оправдано „јавно у новинама“ критиковати писце, да ли је то корисно или штетно. У свом одговору на Вукову критику Видаковић. каже; „Ја би из чистосердачне моје к просвешченију нашег народа љубави желео да будемо сви који понешто за сво ј род писати почињемо један другом благодушни, један другог да ободравамо... а не да један на другог нападамо и у његовом делу погрешке чрез: увеличателно стакло тражимо. Уредништво Новина србских, где су и Вукова критика и Видаковићев одговор објављени, у белешци којом попраћа овај одговор поздравља „договарање“ писаца о књижевном раду, јер ће се тако „за кратко време... до истине