Naša književnost

Прве бесрбе за књижевну критику ПБ - 225

доћи“. Но ова помирљива белешка није окончала препирку о користи или штети коју критика доноси. Поводом превода извесних Виландових и Јунгових мисли о књижевности, на првом месту о одговорности коју књижевник преузима на себе кад објављује своја дела, написао је неки Станимир Живковић своја Грим јечанија, у којима тврди да се мисли поменутих књижевника не могу примеНити на нашу књижевност. Наша је књижевност, каже он, сиро_ машна и „за сада нека сваки пише како што писати уме“, а тек кад се читалачка публика придобије за књигу и писци „умноже“ „онда нека се савршенство тражи“. Са гледиштем Видановића и Живковића Вук се, наравно, никако није могао сложити. И сада, на почетку свог књижевног рада, као и касније, Вук је књижевност схватао као друштвено-политичку делатност, као појаву о којој треба и мора се јавно дискутовати, као друштвену појаву коју. не смемо пустити да се произвољно развија. У свом одговору на Жив. ковићева Примјечанија он увиђа и сам да је наша књижевност неразвијена, да је, по Живковићевим речима „дете у колевци које | треба пустити да протепа“, али духовито и тачно додаје да „дијете међу тепавцима може остати тепаво до вијека“. То што је наша књижевност сиромашна никако не ослобађа писце одговорности пред народом, „и ватши се писци морају трудити да пишу најбоље“, они месрају „пред свијетом давати одговор за сваку своју ријеч“. Баш зато што је наша књижевност тек на почетку свога развитка, или тачније: на почетку правилног развитка, баш зато је потребно: јавно дискутовање. 1 И овде, као и у свим сличним случајевима, Вук заступа поттуно правилно мишљење, да једну идеолошку делатност треба већ у самом почетку правилно усмерити. Пожељна је и има своје оправдање само она књижевност која служи „на ползу народу“, и то: целом, или великој већини народа. „Боље је да ни једног списатеља немамо, него да само рђаве имамо“. А да би се издвојило корисно од штетног, добро од рђавог, потребна је критика. Ко се, пак, оправдане критике плаши нека не пише, или како то Вук сликовито каже: „Ко се боји врабаца нека не сије проје“. У друштвеном раду нема места личној осетљивости, „који добро не умије, он не треба да се срди кад му кажемо да не умије, него нека учи или нека престане друге учити ономе што ни сам добро не умије“.. Вуков став у овом питању чврст је и заанован на правилно постављеној општој линији његовог обилног рада, отуда су његове. мисли јасне, речи убедљиве, па ипак ни после овог одговора Ст.