Naša književnost

238 па ЈЕ Књижевност

| Х

седамдесет. Старањем Његошевим и других лица из Ц. Горе он Це5 у више прилика добио велики број песама из тих крајева (многе можда није ни објавио), Он сам је чинио неке услуге Његошу: старао се за изливање неких слова за цетињеху штампарију, коју је Његош довео из Рувије. Године 1836 штампана је на Цетињу, ста= рањем и трошком Његошевим, Вукова збирка „Пословице и друге различне, кас оне у обичај узете ријечи. Књига је штампана новом азбуком и Вуксвим правописом, на лепој хартији и технички дсоро опремљена. — Вук је с црном Гором, односво с Црногорцима, могао бити пстпуно задовсљан. Они су га волели, поштовали и уважавали сви од реда, почињући од Петра 1, па преко Његоша, до кнеза Данила и кнеза Николе. И не само владике и господари, него и сви други виђени људи. На његове „Пословице претплатници су били, могло би се рећи бгз изузетка, сви ондашњи војводе и сердари црногорски. Вук је по-. знавао и лично све црногорске главаре Њеегсшевог времена, а број Црногораца који су њега познавали био је много већи и сви су му излазили у сусрет онолико колико су могли и умели. Његош га је препоручивао свима којима је Вук желео да буде препоручен и заузимао се за њега и код кнеза Милоша и код кнеза Александра и код Татишчева и Шишкова. Ни у једној прилици није се сглушио о Вука ни о његове, жеље, а Вук, као што се зна, није био од оних људи који се много устежу да нешто замоле и да потраже да им се нешто учини.

Једино што Његош није учинио по вољи Вуку и у чему се није одазвао његовој молби, то је да му да као владика одобрење за штампање превода „Мовог зав јета“. Његош то није · могао учинити, поред осталог, и због тога што су му већ из Србије и са других страна замерали да ов и сувише благонаклоно гледа на рад озлоглашеног Вука, и што би тако одобрење имало пелитичких и практично неугодних последица = по Његсша личао и по Црну Гору. Али најубедљивији и најистинитији разлог за то одбијање лежи у чињеници што Његош никада себе није сматрао владиком који треба да се бави таквим владичанским пословима. „Није то, Вуче, за мене, нити су о моји посли, — говорио му је Његош — него ето у Унгарији доста наученијех српскијех влади_ ка који су учили и познају сва прквена правила и кансне, па се ти обрати к њима кано ти правијем архијерејима, да ти далу благс= "слов; а да иштеш' од мече благослесв за ослобођење браће Срба испед несноснијех јармова, и за набавку оружја и иђења у рат,