Naša književnost

270

= Књижевност

Захватио веслом и десницом,

Отиснуо с водом и матицом,

Ни се буре, ни громовне буке Поплашиле поуздане руке,

Кад гром рикну, када муња севну, Тада, млађан, понајслађе певнух, Север дува, водом пољуљива, _ Вода бурна у чун запљускива, Вал за валом у часак нагрну, Лати чамац, па га и преврну, Све у воду — ао красне муке! Шчекасмо се на ноге и руке,

Па за часак, ето, браћа луда Догрцаше до брега и пруда. Млого ли-се тако кадикада _

У се глава поуздала млада, Тело чило, а умешна рука, Сретно сам се ја увек извука: Ја сам теби младо тело пред'о Кано оцу своме што би чедо,

„Јер да хтеде, могаше ме једном

Руком својом задржати ледном, Та кад оно, у води, неука, Дохватила та самртна мука, Кад се вода нада мноме склопи, Ој, Дунаво, ти ме не утопи!

Ти ме диже, прихвати обала,

За то теби до небеса хвала, Рекох онда, па ћу и свакада, Али збогом остај мени сада! Виногради збогом умиљати, Збогом, грожђе, нећу те ја брати, Ао, бербо, тебе жалим клету, Та шта лепше од тебе на свету2. Ко тебека никад не видео,

Шта је јоште сиротан видео» Ао, брацо, амо у то доба

Дођи, види, чуј, па ајд У гроба! Зора зори, све поустајало,

Па с' уз брдо весело нагнало.