Naša književnost

272 И – Књижевност

Па све тако, пуца Тр бери, _

Певај, играј до вечери, |

А кад сунце веће седа,

Бесна момчад још се не да,

Иде кући, подвику је, |

Пуни пушке, попуцује, - | ; Свирац свира, мома поје: | || „Коловођа, злато моје!“

Па у крчму, те до зоре;

Коло игра, песме с“ оре,

А у зору. С зајухуче, _

Удри опет ка и јуче.

Збогом, песме, збогом, коло, Збогом, момци наоколо, Збогом, кито мома младих, збогом, грожђе, збогом, виногради! Тамбур, тамбур, ситна тамбурице, Удри, побро, у сићане жице... Данас има, а сутра нас нема,

Хајд' у коло, ко ће ту да дремар Он у среди у тамбуру бије,

А коло се око њега вије,

Ао брацо, ао тамбурице,

Удри жешће у те ситне жице... Ситне жице — ситнији кораци, Нек се знаде кад играју ђаци!

Ој ви српски витезови,

Ви змајеви, соколови,

Та има вас на хиљаде,

Ал' бројити немам каде,

Та кад бих вас све бројио,

Кад бих, јадан, винца пио!

Ој Шубићу,

Јуранићу, |

Турске главе

Беху траве,

Мачи ваши бритка коса,

Крвца ваша беше роса,

Роса росну, јавор с" диже,