Naša književnost

296 | МЕ 5 Е | Књижевност

„лажне и злонамерне, на измишљене информације, одговорио је он репортерски брзо, без лажне патетике, својом драматизованом хроником „Руско питање“ и обелоданио — у живом, скоро телеграфском дијалогу, кроз јасно скициране карактере — истину о „новцу који пише“, о „слободи“ америчке капиталистичке штампе. |

__Судећи по одјеку, противударац совјетског писца добро је погодио, јер, док „Руско питање“ проноси кроз Совјетски Савез, кроз наше републике и кроз све земље у којима се приказује истину о америчкој штампи, непоштедно удара по њој и тако доприноси да широки народни слојеви боље упознају смисао извесних политичких и друштвених проблема, њихово лице и наличје, дотле у Сједињеним Америчким Државама — а то је знак „да је метак погодио циљ — Херстови и Маккормикови роботи засипају ово најновије драмско дело Константина Симонова најгорим погрдама, а америчке власти забрањују га у земљама којима су загосподариле. -

Херстови плаћеници покушали су да претставе „Руско питање“ као памфлет против Америке. Међутим, совјетски писац није писао памфлет, још: мање памфлет против читаве Америке, |

Симонов је у „Руском питању“ „изнео неколико утисака са свог послератног путовања по Америци, као што је пре тога, у јеку рата, пролазећи с Црвеном армијом кроз Румунију, Бугарску, Југославију и Чехословачку, забележио у књижевно-репортерским сликама („Југословенски тетрад“) и у драмском облику („Под прашким кестеновима“) своје импресије о тим земљама. Свакако је Симонов најмање крив што му америчка послератна стварност није могла да пружи утиске сличне онима које је он, ношен победоносним. и ослободилачким валом Шрвене армије кроз) земље источне Европе, прикупио 'у том јуришу, и, на брзину, записивао — каткад још на свежем разбојишту — у своју публицистичкочкњижевну бележницу, а ускоро затим, без већих прерада, објавио их у својој земљи.

Да „Руско питање“ није памфлет најјасније сведоче и најбоље су посведочиле саме чињенице, Није ли случај чиновника америчке амбасаде у Москви Вилиса, који је, као поштен човек, покушао да упућује својој земљи истините и објективне извештаје о Совјетском Савезу и да ради_на зближењу совјетског народа са народима Америке, па је због тога, оклеветан, изгубио службу, није ли тај истинити случај једног америчког некомунисте и нелевичара скоро идентичан са судбином новинара Гарија Смита, кога је Симонов сценски уобличио из података америчке стварностиР Зар „лов на вештице“, како америчка напредна јавност назива фашистичке ме-

· тоде којима „америчка реакција покушава да придави све што је слободно и напредно у америчком културном животу“, зар те средњовековне методе, толико, сличне раду фашиста и (нациста на успостављању фашизма у Италији и Немачкој, не говоре о много црњој, о много жалоснијој савременој америчкој реалности но што је она изнесена у „Руском питању“»

Да наведемо само још неколико података које нам диктира америчка данашњица: ступање на снагу, и поред свеошштег народног отпора, ТафтХартлијевог противрадничког закона: испитивање лојалности 1,900.000 државних чиновника, да би се уклонили из службе комунисти, њихови симпатизери и сви напредни елементи; све учестанији терористички напади на радничке и друге организације; линчовање црнаца; “Кју-клукс-клан; захтев

'