Naša književnost

„300 . 7 - - | - Књижевност

јер још не може до. краја да ликвидира остатке ранијих скрупула макар и спољашње учтивости“),. упростити нимало типичан“ бар малог ресторана у којем су новинари стални гости, уклонити. из друге слике играче и играчице — осветљене јаком црвеном светлошћу — који, с једне стране, не знају шта да раде и-како да се снађу у центру позорнице, а, с друге стране, неминовно скрећу пажњу гледалаца од главне акције...

И још нешто, Не само због актуелне проблематике и због публике која је страсно заинтересована за проблеме које писац третира, већ и због самога писца требало је ово дело што марљивије проучити н његовом постављању на сцену посветити највећу пажњу. Јер Симонов је од оних писаца који, у журби, само скицирају, дају сценски оштре и јасне силуете у општим линијама, стварају жив дијалог, а остављају редитељу и глумцима да доврше, да обоје и да извајају, да на крају дела ударе завршну тачку.

Корисно би било ако би се „Руско питање“, уз озбиљан ретуш и са извесним неопходним изменама, што дуже задржало на репертоару б6еоградског Народног позоришта. Требало би што већи број гледалаца да га види. М не само на сцени Народног позоришта, него и «на импровизованим позорницама по установама, по, фабрикама. А затим, са упрошћеним декором — који би могао да буде и импресивнији од онога са београдске сцене требало би кренути по унутрашњости, по већим и мањим местима, по градилиштима, по рудницима, међу раднике. Тако би „Руско питање“ — захваљујући пре свега својој актуелној тематици и њеној правилној обради одиграло лепу улогу у решавању проблема приближавања нашег театра најширим народним слојевима и публике "театру, и свакако би допринело, кроз истинит приказ једног _ сектора америчке стварности, политичком васпитању народа. ·

МИЛАН ДЕДИНАЦ

Бо 5. Поводом приказивања „Руског питања“ у Совјетском Савезу, један део (совјетске штампе, поред многобројних похвала, учинио је и две занимљиве примедбе, од којих се прва углавном односи на писца, а друга више на интерпретацију него на само дело.

Шрема првој примедби, Симонов је у комаду сувише изолира освога Јунака Гарија Смита, који се опходи на сцени као да је „Америка Линколна“ више некаква апстракција, нека „република духа“, него стварност. Добија се утисак као да Смиту, када се ишчупао из канџи херстова и макферсона, нема ко да пружи другарску руку, да би наставио или, боље рећи, започео борбу против трустовске Америке.

Друга примедба тиче се интерпретације на позорници једног лица у комаду, херстовског новинара Бобија Морфија, кога је капиталистичка штампа духовно разорила. Чињеница је да Морфи, иако шири у Херстовим листовима прљаве измишљотине, осваја неким својим особинама симпатије публике, Томе интересантном случају совјетски критичари Заславски и Лукин посветили су, у „Правди“ од 29 јуна 1947 године, ове редове: „Морфи је човек без принципа и незналица. Он је свестан да лаже и зна зашто лаже — због долара. Када би „Руско питање“ било само политички памфлет, требало би сматрати грешком редитеља и заблудом глумца то што су дали