Naša književnost

Хрон ика т. 299

тање“ или „питање Трста“, „питање Индонезије“ или „питање Корушке“ нису само варијанте једног истог крупног питања под разним називима»

То је и наше питање. Ударци које је америчка капиталистичка штампа, кроз сензационалистичке лажи и клевете, покушавала и покушава и данас да зада Совјетском Савезу и њеном социјалистичком · устројству, упућени“ су индиректно и нама, земљи која, _ кроз послератну изградњу и. обнову, преко свог Петогодишњег плана, корача путем социјализма. Али нисмо ми подносили, од ослобођења до данас, и у току народноослободилачке борбе, само те индиректне нападе, него смо примали и директне, уперене против наше младе државе, против њене народне власти, против њене независности и њеног суверенитета. Ко се још не сећа оне бесомучне кампање против наше земље поводом прелетања америчких авиона преко наше територије:

__И баш због свега тога противударац којим је Симонов одговорио, то је и наш противударац. Уосталом, наша публика тако је и схватила „Руско питање“ и прати из гледалишта развој комада на сцени са најживљим интересовањем; јер осећа, јер зна да је такозвано руско питање и њено питање, наше заједничко питање, али и питање сваког појединца.

Због те живе, актуелне проблематике“'и због великог интересовања публике требало је посветити нарочиту пажњу овоме делу, поделити улоге највиђенијим, најистакнутијим глумцима и оставити редитељу довољно времена да комад (студиозно обради. Међутим, баш актуелност сижеа неодољиво је гонила да се „Руско питање“ што пре стави на репертоар. И тако се догодило да једно дело, које ће се, свакако, давати небројено пута, буде опремљено за сцену на брзину, озбиљно рађено али недорађено, вежбано али неувежбано, добрим делом лоше подељено. : -

Редитељу Африћу пошло је за руком да за неколико недеља омогући претставу пред сам завршетак прошле сезоне. То је свакако успех. Али не може му се убројати у успех што је један комад, коме је такорећи унапред обезбеђено вишемесечно место на репертоару, пустио на сцену без довољне студије текста, у прилично-тромој и тешкој режији за једну оштру политичкодруштвену репортажу, која треба да делује на публику, пре свега, живим, искричавим и духовитим дијалогом, усмереним одређеном циљу. А у тај циљ треба тачно, жестоко да гађа и да погађа не само писац, него и тумачи дела на позорници. Кроз свој текст писац је добро гађао, али његови тумачи с београдске сцене знали су каткад игда — промаше.

Међутим, после многобројних удараца које су досада покушавали да

нам зададу, кроз своју лажљиву штампу, сви могућни и „свемогућни“ херстови, маккормици, макферсони, гулди и њихови дописници из наше земље, разни брандели и карозерси, дакле, после свих тих клеветничких напада, требало је и ми, одавде, из Београда, добро да погађамо. М зато, када нам већ на премијери ударци нису били тако прецизни, потребно би било бар сада, накнадно, изоштрити у режији и глуми све оно што се исправити може, изоштрити дијалог, а тиме и његову политичку оштрицу, можда вратити у комад избрисано лице новинара ПМетерсона (који није неопходан за развој сценске акције, али корисно допуњава карактеризацију чрада У једном херстовском новинарском предузећу), више издиференцирати Мак ферсона, претставника америчког пословног човека старијег типа, од Гулда, претставника новијег типа (с чијег је гледишта један Макферсон „старомодан,

20»