Naša književnost

Зуков дух и национална култура | - 127

Коно красна пута вам огради,

Па му руци прионите млади, Пољубите ону руку свету

Што разагна невољу вам клету, Ноћ вам дође са Вука једнога, Данак бели, браћо, са другога, (нај мишку у гвожђе вам скова, Овај души вериге раскова,

А ко вели: „он то није био“, Бог је тога већ давно убио.

Из овога се види да је Бранко Радичевић видео у Вуку не само творца нове књижевности него: и великог ослободиоца од оних окова који су спутавали нашу праву народну књижевност. Он је то показао својим песмама. Даничић је говорио у својим написима за Бранка да он онако пева како српски књижевник треба да пева, да му је језик као суза чист. То је истина, Али Бранков језик није онако чист као Даничићев. Он је сасвим у другом правцу значајан. Ја мислим да се он може у извесном правцу пре испоредити са Његошем. Бранко је писао онако како је требало да, пише Србин из Војводине. Вук је у својим идејама о заједничком књижевном језику за све Србе отишао знатно даље него што је то било у Бранка примењено. Њих се у потпуности држао Даничић. Међутим Бранко је из Вукове науке извукао само главну поуку: да треба писати онако како народ говори, да се треба вратити себи, језику очева и мајки који нису учили школе и нису свој језик искварили. Бранко, на пр. не употребљава х, има много сблика војвођанске деклинације (на пр. дат. пл. усти, лок. инстр. пл. гробови итд.) и сл. Вук би лако нашао код њега по коју неправилност на којој је замерао и неким непријатељима својим. Али је Бранко извршио основни захтев Вуков: одбацио је туђинштину и вратио се народном језику. У много прилика је узео понешто и од Вука, али је, у главноме, остао свој. Писао је источним наречјем, и ту је чак у понечем пошао за Вуком (Вук је, пишући ретко источним наречјем, употребљавао несам, неси и сл. преводећи их са јужнога нијесам, нијеси и сл., па тако и Бранко). Тако је Бранко остао свој као што је и Његош, жоји је само дао општекњижевно обележје своме покрајинском изговору (није писао полугласника, већ свугде а и ел)

То је било врло значајно, јер је показивало у сба случаја како се тр-ба враћати народноме језику и како треба и у књижевном језику остајати веран духу народног језика.