Naša književnost, 01. 09. 1947., str. 45

Три песме

И опет путник кроз народ крени, све докле год се оком види,

"сад дођи мору, сада стени;

застани — па опет иди, иди!

ЗА ЉУ ЈУ

Јесам сељак и око мене блиста варница као над наковњем ковача. Ја говорим из срца, не са листа. Говори и Ти — па ко надјача!

Јесам сељак и могу да узмем у длане и речи што као жеравица прже.

Ја сам се играо лилом када плане

и од свих чобана бацао је брже.

Сељак сам, сељак, па зато и не могу да волим ваш језик муцави, немушти. У свакој мојој речи, сваком слогу, свежина као летња киша пљушти.

Био сам чобанин и знао белутке најлепше да нађем на дну речног вира, због прута зовиног све да прођем куте.

_ Сељак сам па умем и реч да пробирам.

Мрзим ваш мртви говор црквењака, учмао, убундан у мантију црну.

Кад говорим, волим да ми зуби трну, да замирише на траву с пашњака.

Волим право име да дам сметењаку, надрикњизи, глупом и лажову,

реч као сељак да одрежем смелу. Нека се исте ствари исто зову

у граду као у шуми и селу.