Naša književnost

148 - . Књижевност

му се сад ништа тако не мили, као спрдња. Са спрдњом се време беспослено проводи, са спрдњом се брига разбија, са спрдњом се руча и вечера, са спрдњом се сва државна дела свршују, са спрдњом се и богу у цркви моли. Који најбоље зна са собом и с другим људма спрдњу збијати, онај је најспособнији да се прими у двор за министра; а без те спосесбиссти нити се ко прима, нити се у двору дуго одржати може ако би се како случајно и примио. Али је свагда Милош коловођа у збијању спрдњи, и спрдња се само с оним сме збијати што он хоће; и готово нико ту мајсторију не зна боље од њега, Што је спрдња коме на већу срамоту или штету, то је славнија и повољнија, и дуже се спомиње и другима приповедг. Ја ћу овде само неколико примера о том да назначим.

Године 1822 дође у Крагујевац из Земуна неки стари учитељ, Петар Димчоглија, да тражи учитељску службу; и не имајући онде никога позната ко би га препоручио, у недељу по свршетку службе пристане ив цркве за Милошевом пратњом и дође у двор. Пошто Милош с митрополитом Агатангелом и још с некима од знатније господе изиђе на диванану, Димчоглија доле у конаку приступи К Амиџи (кога ћемо на своме месту гледати подобро да опишемо), видећи, како по оделу, тако и по чести коју му други дају, да је он онде некакав велики човек (као што је и у струку), и по европејском обичају држећи капу у руди каже му ко је и шта је рад“ Амиџа га одмах запита: „А знаш ли ги штогод»“ Димчоглија помисливши да говори с каквим у том послу вештим човеком, одговори му на то да је он био у Земуну, учитељ толико година, да његових ђака има већ прота и капетана, и да он зна деци предавати аритметику, ортографију, етимологију итд. Саслушавши Амиџа од њега све речи, које у свом веку нигда пре није чуо, пружи руку на бињекташ (окрутао повисок камен, који је у авлији намештен, те Милош с њега коња узјахује), говорећи му: „Видиш ли онај камен Он је зато онде намештен да с њега тако учени људи као ти што си говоре Господару што имају; него иди се попни онде, па вичи гсре на диванану шта си рад, а Господар ће одозго чути, и даће ти шта желиш.“ Старац сиромах, не знајући ништа за крагујевачке спрдње, без икаква поговора изиђе, те се попне на камен и, дигнувши главу к диванани, стане викали што је и молити се за учитељску службу. Мимбош се одмах осети да је то Амиџин посао, и са свим својим друштвом стане се грохотом смејати, као и остали доле што

џ