Naša književnost

108 | : Књижевност

леђа. Од почетка ХУШ века, до првих деценија ХЈХ века, оно се толико оснажује, да се већ јавља као утицајни фактор у економском животу монархије. Код Срба у Аустро-Угарској оно је тада већ водећа друштвена класа. И економски и духовно оно ту доми_ нира. Оснажено и осамостаљено, оно је истовремено и нобилац националне свести. Историски условљен, тај његов национализам се појачава и идејама које продиру споља, а затим, и нарочито, уста_ ничко-ослободилачким покретом у Србији, 1804. Српска грађанска класа у Аустро-Угарској показује већ тада, упоредо са сво јом економском снагом, и јасну духовну и националну потенцију. Кроз све то време, младо српско грађанство је у сталноме на· пору да изгради и себи одговарајућу културу, да оствари литературу која ће бити тумач и проносилац његових тежњи, аспирација и идеја. На томе плану, међутим, оно лута и иде странпутицама. Ту је оно у очигледноме минусу. Ту супротности које се у њему јављају долазе до пунога изражаја и паралишу му правилан културни развој. Пре свега, све оштрије се јавља супротност између грађанства, које, оснажујући се економски, све одређеније тежи да се и класно еманципира, и цркве, која је, кроз своју високу хијерархију, носилац не само духовне власти над Србима, већ, у неку руку, и световни, политички управљач, једна теократија своје вр= сте. Упоредо са процесом заоштравања ове супротности, јавља се и опречност између широке грађанске класе и њених виших, привилегисаних слојева, оне грађанске, патрициске аристократије коју повлашћују Беч и Пешта, У напредном друштвеном кретању младог арпског грађанства, високи клер и та патрициска аристократија дејствују као конзервативне, регресивне, па и реакционарне силе. Сасвим је разумљиво што су се супротстављене снаге у српскоме друштву ХУШ века у Аустро-Угарској тако оштро сукобљавале баш на питањима и принципима како решити културни; у првоме реду књижевни проблем. Српско младо грађанство је природно м законито тежило да створи једну књижевност која Бе обележавати његов духовни лик и одређивати му животна гледишта, смернице развоја и пут у будућност, и која би, према томе, морала бити схватљива за широки круг, демскратизирана џ У изражајним средствима и у садржини. Црква је, обратно томе, желела и хтела да И у новим друштвеним | и животним условима сачува континуитет старој, средњевековној српској књижевности, да њен језик и њене мотиве адаптира новим стањима иу њима да их примени. У једном правцу, дакле, јавља се и све активније дејствује тежња да се лите-

4 : т ~