Naša književnost

184 - и Књи жевност

__ Тек што је борба за реформу језика отворена, Мушицки уплашево узвикује: „Ја видим да сте ви наумили поправити наша писмена". Он је и сам учествовао у том поправљању, али одмах саветује ошпрезност и средњи пут. „А најпосле да не прећерамо, треба да тише поступимо с нашом реформом... Подозритељна је свака реформа, најпаче поповом и калуђером.“ „Много је реформа наједанпут“ итд. Пао његовом мишљењу опасне су и непотребне толике новине и смелости, „К тому ви слутите с њима на велику јерес. А ја тако ми аљине и леба не смем се у то упуштати... На "што нам опет нови рат Рат, ако и не бива крвопролитањ, твори раздоре, сједињене провинцие дели на части... Треба у свачему следствије и крај смотрити.“ | |

_ Лукијанов страх од реформе није заснован само на његовој плашњи од друштвених последица, плашњи за „аљину и леб“, он је и много дубљи од тога. То је типична бојазан од смеле новине, органска повезаност са оним што. постоји и што је признато. Он то отворено и каже: „Ја не би нипошто могао прегорети 6. -

_ То су две основе оног страха који је одбијао многе тадашње школоване људе од Вука, и то често и оне који су му били пријатељи, који су са дивљењем и, можда, са много унутарње зависти гледали Вука како продужује својим неуобичајеним и опасним путем, који су увиђали да је он у праву, па ипак му поручивали да не могу са њим и да ће продужити да пишу и даље „старом, ако ће и неваљалом ортографиом“..

Такав је у овој ствари био Мушицки.

Оно што је Вук одговарао Мушицком, све док се није заморио и пустио га низ струју, то такође јасно карактерише њега као човека и реформатора. И он је сматрао да „треба у свачему следствије и крај смотрити“, само је он тај крај видео сасвим у другом виду. Рат, кога се Мушицки плаши, Вук жели, јер зна да

_ без рата нема остварења реформа. Као што се у његовој Србији народ дигао просто „да бије Турке“, да би освојио власт у рођеној земљи, тако је и он кренуо да разгони славено-сербоке списатеље и да прибави власт народном језику као једином могућем основу истинске и савремене националне културе. И он одговара, најпре са ирснијом, безбригом и орношћу борбене младости: „Ви сте ми казали да будем конзеквент, и оћемо вала... Не бојте се.

ништа. Наша је побједа.“ - .

Победа је била далеко још, али Вук је веровао у њу.