Naša književnost

Вук реформатор а - 185

„Сад је за Вас вријеме; помозите да побиједимо ваше непријатеље; ни бог се за вас не може њима умолити, него треба да их ви уплашите“, препоручивао је он Мушицком читав један програм од борбеног оптимизма и неустрашиве активности. Па је постајао све оштрији и одређенији. „Зашто не бисте ви у српским одама узели моју ортографију сасвим» Кога се бојите кад _вам ум каже да онако треба» Немојте мислити да ја нудим као - Турчин вјером; ја не марим. Што их више сад пристане са мном, то ћемо прије поставити темељ Српској литератури; а што мање пристаје, то је мени већа слава, што ни јесу ави људи кадри мислити као ја... Живот ода ваших зависи од језика!“

И најпосле је иступао отворено, са оном оштрином која је својствена људима Вуковог кова. „Што се тиче дволичења вашег, помислите на потомство. Нити ћете довијека живити ви ни ча Стева (тј. митрополит Стратимировић), а натписи ће ваши остати, докле је гођ српског рода; — а зашто да потомство вас за примјер узима да калуђер мора калуђерски мислити» Друге учите да узму ума штит, и да буду своји, а ви сами нијесте своји! Пријатељство наше немојте у томе нимало да вам смета, Него ако мислите да је правије, слободно окрените против нас; ако ли нећете да пишете по свом уму, као што мислите да је право, него тражите какав добитак, тога код нас и тако наћи не можете,“ Е

Такав је, у свему, био Вук.

Тако је млади и сироти избеглица Вук писао ученом песнику и старешини шишатовачког манастира. Такав је био и према другима који су се колебали, освртали натраг и заостајали на путу.

У тој великој драми ко ју чине Вуков живот и Вуково дело (јер је пут сваке идеје једна драма), има цео низ ситних личних драма дирљивијих и човечански разумљивијих од Мушицкијеве. Учитељи и попови из Војводине изложени су прогонима виших власти због Вукове јеретичке ортографије; они страдају и често. се дешава да клону. Тако један пише Вуку да је решен да и он нешто „изда на свет“ и додаје: „Него ево туге! Ја сам рад био да се вашом ортографијом штампа, а(ли) већ аам двапут укорен био, што нећу на њу да омрзнем; сад већ и не смијем ником овако писати као што Вама пишем“

А пишући то Вуку, несрећни човек, у несвеоној жељи за компензацијом, претерује и пише слово ј, ту анатемисану јоту, и тамо где му нема места. (Тако на пр. пише „об јећање“ и сл.)

13