Naša književnost

188 Књижевност

шати Вујицу:! и кнеза Милоја Теодоровића (а за Младена је јавно говорио да он није за војску, и да Срби морају бити надбијени и несрећни гдје год сн заповиједа и управља). — Као што многи велики људи познају своју вриједност, тако је-и Вељко своју познавао, и зато се срдио што гдјекоје мале војводице, које су своја војводства мањом храброшћу, или с новцем и лажом добили (као на пр. Џора Вржогрначки, Јово Поречки, Живко Кладовски, Милисав Зајечарски), имају име и част као и он, и често би говорио: „Да Бог да да се Срби не умире с Турцима док сам год ја жив, јер како Турци ударе, одмах мене стану мало одликовати од ови јех кокошара (тако је звао оне војводице); а да се умире с Турцима, онда би ми и жене судиле; а кад ја умрем, да им Бог да мир, па никад више рата да немају“. — Истина да се Црни Ђорђије готово више бојао њега него он Црнога Борђија, али је слушао заповијести доста добро, особито како се био преселио у Неготин. — Био је прави хајдук, и тијем се именом дичио и поносио до своје смрти. Као прави хајдук, и гдје је ваљало, није умио лагати. Тако је био искрен и простодушан, да му човјек никакве тајне није могао казати. Истина да је слабо био побожан и душеван, али му је опет могао човјек, као правом јунаку, у по ноћи без икакве свједоџбе небројено благо повјерити. Може бити да је оно карактеру своме најпротивније учинио што је издао Миленка и Петраз у Биограду. — Колико је на новце и на остали сваки плијен био лаком на војсци, толико за те ствари није марио кад их је имао, него их је штедро поклањао другима, па и то не само својијем војницима, него и дру- гоме свакоме. „Кад у мене, вели, има, коме год треба, нека дође да му дам, али кад у мене нема, ја ћу отети у кога год знам да има“. — Русе је неисказано љубио, и многе је обичаје од њих попримао, на пр. са стола јести, косу стрићи, мараму око врата носити, пунч пити, мрсити, карте играти итд. Само није хтио да прими да жену посади са собом за сто, него је она морала с његовијем снахама (а са својијем јетрвама) полијевати гостима да се умивају, доносити јело, дворити и тањире мијењати. А будући да му се и војска руска врло допала, зато је био начинио неколико козака, с копљима и са сабљама како год што су руски, а пјешаци су му се морали ексерцирати сваки дан и јутром и вечером. Он је о руској непобједивости толико био увјерен, да никако није могао вјеровати да

Ур. г Миленка Добрњца и Петра Молера. — Ур...

1 Вујица Вулићевић, смедеревски војвода.“