Naša književnost

ХАЈДУК ВЕЉКО

Кад пријеђу Руси 1810 године у Крајину, отиде и он са својијем момцима пред њих, и то је цијело љето с њима храбро војевао око Дунава џи око Тимока, и за храброст своју добио златну колајну; а под јесен је водио Руску војску на Варварин, гдје се у оној славној битки ранио у дијеву руку, и потом у шаци остао мало сакат (нити је могао прсте добро скупити, нити исправити).

= Тога љета добије! негдје од Турака врло ли јепу сабљу, оковану _

сребром и златом и искићену камењем, па је преко ондашњега поглавара руске војске пошање фелдмаршалу Каменскоме на дар, но он му је врати натраг изговарајући се да он није вриједан таку сабљу носити, него нека је носи онај јунак који је од Турака задобио; и пошаље му 200 дуката на дар.

Вељко је био танка и висока струка, смеђе косе и врло малијех бркова, дугуљастијех сувијех образа, широкијех уста, мало поКучаста носа; и није му могло бити више од 30-година кад је погинуо: По срцу је и по тјелесном јунаштву био први, и не само у Србији, него се може слободно рећи и у цијелој Европи свога свуд ратнога времена, У вријеме Ахила и Милоша Обилића он би заиста њихов друг био, а у његсво вријеме богзна би ли се они могли с њим испоредити. Но то његово јунаштво Кара-Ђорђије и Младен све пошљедње године нијесу употријебили као што би ваљало. Неготин, као и сваки други град, могао би много мањи јунак, али добар уредник, чувати боље од њега; а он би у пољу пред одабранијем коњицима вриједио више него хиљада другијех. А осим тога он је свагда потребовао стар јешину, да му каже шта ће чинити, то је он и сам признавао, и још је казивао да би од свију српскијех старјешина, с којима је војевао, најволио слу-

: У значењу; задобије. — Ур. х 2 Младен Миловановић, министар војске — Ур.

152