Naša književnost

Девет песама о нама н 5 Ј - 191

Све су им речи — дела устаника. Стаза борбена ко стрмо пружена рука Над постољем се јави указана.

Ако су престале шарке пушке ха Јјдука, Нек јекне тешка бомба партизана.

И тај дан ће проћи, али пред спомеником Вило се више застава но игде.

Незнанац се љубио с незнаником

Девојке смејале. Жандара — нигде. |

Тад — мрак. Трг празан. Сенке и споменик =— сами. Поноћи, чујеш ли ногу дрвенуг

Он стоји. И гласом све дубљим у тами

Наставља митинг на реч оживљену:

= Ране, ране, бол и красте,

Пролетос не пасу јањци,

Пролетос не лете ласте,

Дани слепе, звезде кљасте,

Шумом ржу голи вранци,

Ране, ране, бол и красте.

Рат се диже с песка и већ ту је

Смрт до смрти, сен живом до врата, Топот мртви, свисла страст олује, Време пало преко сталог сата.

О тај бат кроз ноћи рудне, Та грозница оштрих смрека И крволиптање река Ишчашених из лежаја...

О тај сев кроз целе груди, Клас човека, снопља људи, Сев врх ледине пролећа

Где кост клија место цвећа У гробу нас мртве буди.