Naša književnost

јасно: слобода је ту, само да закуца на врата Београда. Сунце светли, небо чисто и плаво, а дрвеће препуно зарђалог лишћа.

Сваки дан су чекали ослобођење. Руси су били у Панчеву, само да пређу преко Дунава и готсво, али Руси нису долазили. Гледали су Крле и Мате са тавана Саву и Срем. Једне вечери видели су пожар и кад су отрчали на Калемегдан, угледали су како горе Борча и Овча. Немци побегли испред Руса и запалили оба села.

Крле и Мате стално су загледали Немце, хтели су да им прочитају на лицу кад ће да побегну и шта мисле. А нису ништа примећивали, само су Немци све јаче викали и све отсечније корачали. А Београд, осећали су Крле и Мате, дрхтао је, свима је стрепело срце и гушила их радост. Крле је неколико пута пролазећи Кнез-Михајловом улицом загледао мапу на једној кући.аНа мапи је црвеном бојом било обележено дскле су дошли Немци у Русији. Бомба погодила ту зграду, неко покушао да замаже мапу, али није успео, па је била живо сведочанство где су сада Немци, а где су некада били. Разумео се Крле у географији, научили га Немци, нарочито откада су псчели да отступају, па је знао за највиши врх на Кавказу Елбрус, за Орџоникидзе и за још многа друга места. Људима није било тешко да објасне Крлу, јер су сви имали карту Европе коју су издали Немци да покажу своје победе. Крла у почетку није занимала географија, пошто је стално слушао: Руси напустили Одесу, Кијев, Керч, али кад су Немци почели плански да се повлаче, Крле одједном почео пажљиво да слуша, иако му географске претставе нису биле сасвим јасне. Како то да се виде на малом парчету хартије огромни простори, стотине и хиљаде километара, планине, равнице, шуме и непроходне клисуре» Али некако је примао с поверењем оно што су му учени људи говорили, па је, истина с муком, понешто схватао. А Мате је био тврд, није никако могао да разуме да једна рецкаста мрља претставља његову планину Козару, а линије — реке Саву и Дунав. „Не може то да буде!“ — одрицао је стално главом Мате. „Зар онолика Сава и онолики Дунав, па само једна кривудава линија! А Београд она мала паукова мрежа! А где су Топчидер, Дедиње, Звездара, Пашино Брдо и Маринкова Бара2“

Код хотела „Мажестик“ Немци су правили склониште и укопали брда шљунка и цемента у земљу. И једнога дана ухватише Крла и Мату да раде, али се они измигољише, побегли су после пола сата стражару испред носа и трчали су дуго да измакну што даље. А кад су се зауставили у Каменичкој улици, црвени и знојави, али пуни одлучности, упита Мате: