Naša književnost

30

— Би ли им ти радио2

= Ја не!

= Ни ја. Нек стрељају!

— Зар скотове да чувамо!

И тако .ау Крле и Мате живели и чекали. Понекад би журили на Калемегдан очекујући Русе, и постали су нестрпљиви. Шта је то било за Русе да пређу Дунав! Па они су прешли реке које су шире од Дунава десет пута, ово је за њих играчка, обична ствар. Али ту има нешто. Руси знају да ћуте, мислиш — никад више неће ударити, а они, кад се ти не надаш, ударе, па не иду него лете. То су знали Крле и Мате, а и цео Београд.

На Калемегдану, пољима, дрвећу и улицама румени се јесен; небо ведро, плаво ижтунце стално на њему, а дрвеће пуно црвених бода које се увлаче као жар између зеленог лишћа. Рушевине стоје, нико их више не дира, а немачке девојке у разним униформама изненада се изгубиле из Београда. По свима угловима стоје немачки бункери: мале, сиве кућице од цемента и гвожђа са дубоким, узаним отворима, а где год је немачки стражар, ограда од бодљикаве жице, изувијана и изукрштана, тако да је немогуће преКо ње прећи или јој се приближити.

Крле и Мате да побесне, јер им се чини — Немци су исти, не по– казују ничим да ће да беже, нису чак ни нервозни. И питају се стално да се нису преварили. Можда Руси неће доћи, а Немци се неће повући!

Одједном почеше борбе. Чула се страшна рика невидљивих чудовишта, а на небу се видели црни стубови дима који се ширили у широке завесе. Немци су блокирали све улице, нико више није смео да изиђе из куће, а однекуда стигла вест: партизани и Руси ушли у Београд, налазе се код Техничког факултета, и све је тамо ослобођено, Крле и Мате да полуде од радости. Рика топова је била најслађа песма, јер је сваки урлик довикивао: слобода. Из свога стана гледати су како Немци беже преко моста на Сави: камиони, аутомобили, топови, борна кола, све је то ишло без престанка, као (сива, непрекидна линија. -

После Крле и Мате сиђоше из свога стана, па се кроз разна дворишта провукоше као лопови и дођоше до „Мажестика“ с десне стране, и ту се споречкаше. Мате је хтео да иду у биоскоп „Јадран“,