Naša književnost

Хроника Па 5

То нису окрутни и подивљали власници робова, о којима смо читали у роману „Чика-Томина колиба“. То су ирски и други досељеници, који су, како тумаче издавачи у предговору ове књиге, „снагом своје воље и природе прокрчили себи пут до господара плантажа“. Они су одважни, племенити, самилосни. Њихове жене и кћери су „тако добре према онима који пате и страдају“, оне „носе котарице с јелом сиромашнима и болеснима, и обилазе оне који су мање срећни, у својим лепим колима“. То су „даме на прави јужњачки начин“, њих сви зову „Госпође Добротворке“ (стр. 680).

Богати земљопоседници на Југу нису ратовали против војске Линколнове Америке да очувају своје плантаже памука и своје робове, чији је рад доносио тако завидне профите. То је била, како тумаче издавачи „Атенеумових“ превода, „јуначка борба једног народа“, борба Јужњака, „младих храбрих идеалиста“, против дивљих и некултурних присталица укидања ропства.

Ми знамо о устанцима робова у Америци, за које је Маркс писао да

су претстављали највеће тадање светске догађаје, поред покрета робова“

у Русији. Знамо за Џона Брауна и његове побуњенике, који су зверски побијени после неуспелог покушаја да подигну општи устанак. Осуђен на вешала, Џон Браун писао.је тада, уочи свог погубљења: „Уверен сам да ће само крв опрати велики злочин ове грешне земље“...

Не, одговара Маргарет Мичел. На Југу није било никад никаквих буна ни незадовољстава, црнци су живели срећни и задовољни, Џорџија је била земља „чувена по односима пуним љубави, који су владали између робова и њихових власника“ (стр. 524).

Ми још увек, као оне злобне „жене Јенкиа“ из њеног романа, сматрамо „Чика-Томину колибу“ „као најбољу књигу која долази одмах иза Светог писма“, — пребацује нам даље Маргарет Мичел. Ми још увек верујемо у приче „о трагачким псима које сваки Јужњак држи да би хватао одбегле робове, о страшном жељезу за жигосање, којим се власници плантажа служе да жигошу лице својих робова, као и о деветоструком бичу којим их шибају до смрти“ (стр. 674). Ми не знамо да су они те „црне гадове“ „мазили преко сваке мере“ (стр. 676), да „Скарлетин тата није никад ударио ниједног црнца у свом животу“ (стр. 642), да су црнци, „док су били робови, научени на негу од стране својих господарица“.

А онда су дошли „проклети Јенки“, дивљаце-од којих „часне жене склањају у страну своје сукње и изгледају као да ће их пљунути. Само су јавне жене и црнкиње биле љубазне према њима и говориле љубавно с њима“ (стр, 672). Њих презире свака „дама из боље породице“, они су унели пустош у радосну и светлу Џорџију. Ми знамо да је војска Севера

У своме походу на Југ доносила са собом ослобођење потлаченим црнцима,

да су одреди генерала Шермана, кршећи отпор осорних плантатора и уништавајући поседе робовласника, остваривали велико, револуционарно дело у историји америчког народа. Не, одговара Маргарет Мичел, они који су тражили укидање ропства били су прави непријатељи црнаца. Они нису могли да им пруже „негу коју су им некада давали власници плантажа“ (стр. 658). „Они немају појма како се са црнцима Мора благо поступати, као да су деца, како се морају упућивати, хвалити, мазити, грдити“ (стр. 677).

4“

а Баве а Г