Naša književnost

мр

о те

и

И За ИМА Ар Ар И И

сутон а ди

пераје пи

5

чај" За кетаиј

50 : 5 Књижевност

Та плантажерска робовласничка привреда претстављала је препреку економском развитку индустриских држава Сгвера и она је 1865 била уни-

"штена. Али укидање ропства није битно изменило "друштвени и економски

положај црнаца. По завршетку грађанског рата у Сједињеним Америчким Државама дошла је на власт крупна буржоазија. Ослобођени црнци постали су надничари на поседима својих бивших господара или радници у градовима, и подвргнути су новим облицима капиталистичке експлоатације, која је, у још ужаснијим облицима, очувана и до данас. Амерички капиталисти односе се и данас према црнцима као према људима ниже расе. И данас су још увек на снази, иако у новом облику, речи изговорене 1861 године на Конгресу Конфедерације робовласничког Југа: „Камен темељац наше нове владе јесте чврсто убеђење да црнац није једнак белом човеку, да је ропство, потчињавање вишој раси, друштвено и нормално стање црнаца.“

Борба индустриског Севера против робовласничког Југа имала је, поред свега тога, напредан, револуционаран карактер. Она је на првом месту донела укидање ропства, тог чудовишног друштвеног поретка који, по речима Стаљина, „претставља за савремене услове бесмислицу, противприродну глупост“ („Питања лењинизма“, стр. 599). Аболиционистички покрет био је израз демократских схватања напредних кругова Америке и народних маса. Победа индустриских држава Севера донела је и јачање радничког и синдикалног покрета у Америци, који отада отпочиње своје прве организоване акције за извојевање основних права радног народа.

Ово историско раздобље обухваћено је у роману америчке списатељке Маргарете Мичел „Прохујало са вихором“, Роман је преведен на наш језик и штампан у издању предузећа „Атенеум“ почетком 1947 године. Издавачи су књигу препоручили нашој читалачкој публици као „најлепши роман Америке ХХ века, писан душом и срцем једне Џорџијанке“.

Са пуно сентименталног пијетета и сетне нежности Маргарет Мичел описује то време „прохујало са вихором“, свој романтични Јук “са бескрајним, топлим плантажама памука, са романтичним фигурама генерала Гранта и Лиа, и белим кућама са стубовима“. Она је душом и срцем привржена својој романтичној постојбини и њеној прошлости, она дубоко жали „тиху лепоту старога света који је ишчезао“ (стр. 558).

Какав је изгледао тај стари свет, за чијом тихом лепотом Маргарет Мичел и који у књизи, како тврде издавачи, „са неупоредивом верношћу стоји пред нама“

То нису бескрајна и жалосна поља Џорџије засађена памуком, са својим окрутним власницима, лавежом паса, фијукањем бича и псовкама стражара, са дугим редовима црнаца робова, који ту живе, раде и умиру, погурених леђа, клонули од умора и бола. То је други један, миран, спокојан свет, који се може видети У Џорџији за „дугих, топлих поподнева, када госпође долазе у посету“, у салонима где се чује „шуштање свилених сукања и ритмичко пуцкетање лепеза од палмето листа“, у оне сате када се „служи чај и колачи и на миру ћаска по'читаво поподне“ (стр. 679).

чезне