Naša književnost

зе а 4 сло ај а а

54 Књижевност

сматра да је „линчовање црнаца једино паметно решење“ (стр. 750). И она једну такву акцију хладнокрвно и цинички описује:

„Кад стигосмо у варош, ја видех да сам заборавио свој револве;. И тако сам морао да пођем на њега с ножем Нашао сам га у једној крчми. Притерао сам га у један кут, док је Ашли (то је онај „млади храбри идеалиста“, кога препоручује „Атенеум“) држао остале. И било је свршено пре него и што сам знао“ (стр. 650).

Тако се окончава пут којим су закорачали данашњи амерички писци типа Маргарете Мичел: од поклоника „тихе лепоте старога света који је ишчезао“, до присталица Кју-Клукс-Клана, терористичких метода и линчовања црнаца.

„Милиони у свим крајевима света, уверавају нас издавачи књиге „Прохујало са вихором“ на нашем језику, читали су ово незаборавно дело, најчитанији роман Америке овога века. Преко 1,000.000 примерака овога дела, преведеног на двадесет два жива језика, продато је у Европи, а преко 4,000.000 примерака у земљама енлеског језика. Два издања овог дела издата су Брајевом методом читања за слепе, а за оне који не знају да читају снимљено је на грамофонским плочама ово дивно дело, награђено највишом књижевном наградом Америке, Пулицер Прајс, 1941.

По роману „Прохујало са вихором“ снимљен је филм у техникколору, који је до сада видело преко 41,000.000 људи. Четири године непрекидно за време овога рата; па чак и у време најжешћег бомбардовања, приказивао се у Лондону овај филм који траје преко три часа.“

Нека су ове милионске цифре и претеране, па чак и фантастичне. Нека је ово обична хохштаплерска реклама. Ми ипак верујемо да су овакве књиге заиста намењене милионским масама, да су на западу они који су у томе заинтересовани тачно оценили какву корист могу да добију од овакве једне књиге. Не догађа се често да неки амерички писац напише роман на 1039 страна, који је истовремено, и у најсрећнијој сразмери, и писмено скројена, мајсторски справљена и примамљиво сервирана сензација за љубитеље литерарно-филмских шлагера, и тако запањујуће бестидна ризница најцрњих мисли које могу да испуне главу једног неодговорног човека. Ту је успављујући отровни напитак Тако зналачки вешто увијен у светлуцави стањол успављујућих речи, да многи неуки читалац на западу неће ни осетити када га прогута. Јер роман Маргарете Мичел има све услове да задовољи укус просечног читаоца запада, васпитаног годинама на књижевним лажима. Ова књига личи на оне лоше лажне, али замамљиве „Кич“-слике које ратни богаташи и скоројевићи држе на зидовима својих салона. Пе

И ова књига, свакако, има часно место у библиотеци многих бродоломника овог света, Писана је вештом руком, солидно компонована, дијалози су спретно вођени, личности су у покрету. Књига је писана да се прочита „без предаха“, што значи да је основана на ефектима који су најчешће брижљиво и вешто срачунати. Ту све личи на тачну психологију, на искрена узбуђења људи, на живот, па ипак свега тога нема. Када читалац са књиге скине танку глазуру лажног сјаја, у коју је обмотана, од овог „најлепшег романа Америке ХХ века“ неће остати готово ништа.