Naša književnost

"Хроника 55

Остаће само гола истина (0 наказним погледима Маргарете Мичел и о разбојничким плановима оних који стоје иза ње. (Остаће као једина истина да ова књига приказује ропство црнаца као нужан и правичан поредак и настоји тиме да прокрчи пут новим поробљивачким замислима. Јер Сецесиони рат давно је прошао. Амерички капиталисти неће се данас жестити што је Маргарет Мичел приказала њихове претке са Севера у мрачним бојама, они ће јој чак бити захвални што се заузима за поборнике ропства. За њихове завојевачке планове није важно који се облик ропства заступа, плантажерски или монополистички. Важно је само да литература заступа што жешћу хајку на људе, беле и црне, да писци буду што бестиднији, да њихове замке буду што вештије постављене. Важно је само једно: да се човек што више понизи, да се одагна свако сећање на напредна стремљења.из прошлости, да се помути видик и отрује душа што већем броју људи.

У тој литератури, која треба да што успешније прокрчи пут новим поробљивачима и да људе, збуњене и ослепљене, уручи као лак плен империјализму, нарочито важна улога припада романима који оживљавају мртве светове, времена „прохујала с вихором“, најразличитије неславне бродоломе из прошлости.

Такав један свет васкрсава у роману Маргарете Мичел. Негде при крају ове књиге, када је над Џорџијом вихор већ прохујао, када је робовласнички поредак на Југу био већ уништен и црнци добили слободу, ми видимо тај свет како наново прибира своје снаге и окупља се око „нежне и гостољубљиве Мелани“, која је „имала све особине које су ти бродоломници ценили“, а пре свега оно „што је најлепше: оданост старим предањима. Под њеним кровом је изгледало као да су се стари дани поново вратили“ (стр. 757). Ту се наново призива у сећању „тиха лепота старога света који је ишчезао“, ту се кују и планови о поновном подизању тог света из рушевина. „Једнога дана... Једнога дана..“ МИ као финални акорд ове књиге, као највиши идеал тих поражених људи, Маргарет Мичел нам казује о чему машта њена јунакиња над рушевинама тог света:

„Ох, једнога дана! Кад у свету опет буде безбедности, кад буде могла да седи у наслоњачи и да склопи руке у крилу као велика госпођа! Тада ће "бити слаба и заштићена као што права госпођа треба и да буде, и свакоме ће се то допадати. (ООх, како ће то бити дивно кад буде имала много нотваца! Онда ће моћи дозволити себи да буде добра и блага и да мисли о другим људима и о пристојности, тако исто. Неђе је и дању и ноћу прогонити страх, а живот ће бити миран и без непрестане журбе“ (стр. 679).

() томе прохујалом добу машта Скарлет О'Хара, негде при крагу

· књиге, када је тај свет већ отишао у неповрат. М ми у њеним речима чујемо

нама добро познати глас. Јер и у нашој земљи постојао је један свет који је однео вихор, и тај је свет имао исте оне идеале за које се бори Мичелина јунакиња. МИ његови бродоломници и код нас маштају о „тихој лепоти света који је ишчезао“, и јадикују као Мичелини јунаци: „Нарушили су нам здравље, ишчупали нам животе и пореметили нам навике. Уништили су нам наш напредан живот, вратили нас уназад за педесет година, и навалили исувише велики терет на плећа наших синова“ (стр, 743). Ти бродоломници ће у Мичелиним јунацима лако познати себе и осетити да је књига њима за намењена.