Naša književnost

МУЗИЧКИ ПРЕГЛЕД

„ОХРИДСКА ЛЕГЕНДА“ СТЕВАНА ХРИСТИЋА

Мако Христићева стваралачка делатност захвата скоро четрдесет година, иако је био сведок и савременик многих струјања и праваца у западној музици, линија његова развоја није ломљена ни трзана свим тим утицајима, најмање утицајима формалистичких праваца који су владали између два рата. У његов мирни стваралачки ток улази једино струја веризма и импресионизма којом су била прожета његова дела: музичка драма „Сутон“, ораториум „Васкрсење“ и песме за глас и клавир.

„Охридска легенда“ вуче свој корен из музичког стваралаштва којему припадају „Ђидо“, „Зулумћар“, његова сопствена „Чучук Стана“ и толики други српски „комади с певањем“ и претставља до сада највеће достигнуће у том жанру. С тиме упоредо „Охридска легенда“ по тематици, садржају и уметничком уобличењу значи прелаз из малограђанског, оријенталског севдаха и чисто цитираног фолклора ка уметнички стилизованој форми.

Погрешно би било тражити у једном тзв. националном балету чисти фолклор. „Охридска легенда“, са свима њеним врлинама и манама, може се ставити у исти ред са балетима као што су „Жар-птица“, „Половецки логор“ па чак и „Шехерезада“, дакле са оним делима у којима је фолклор само мотив за разрађивање, потка и стилско обележје. Оно што је најтипичније за македонски фолклор јесте асиметричан ритам, А Христић, тежећи уметничкој стилизацији, прилагођавању фолклора сценским могућностима и примењујући европску композициону технику није се упорно држао тих ритмова.

Уз наш јужни фолклор неминовно су били везани елементи оријен-

тализма и Христић је лако могао да подлегне маниру „оријентализма“ који се увукао у западно-европску музику од романтизма наовамо: уношење по сваку цену блеска и сјаја у оркестрацију, доследно придржавање егзотичних хармонских веза, бизарни спојеви инструмената, наглашени севдах, извитоперена чулност и површни патос. Међутим, он је са укусом и мером и са уметничким инстинктом умео да нађе решење за музичку илустрацију оријенталских елемената из бајке.

„Охридска легенда“ изискује посматрање са четири стране: стилске, хармонске, драматске и кореографске. По логици радње трећи чин се морао разликовати од првог и четвртог, али то никако не оправдава сасвим промашено решење другог чина. Како у музици, тако и у сценској реализацији „Охридска легенда“ има кривудаву линију стилске погођености и уметничке вредности.