Naša književnost

>

Хроника ( 67

Народна бајка, пренета у либрето и из либрета на балетску сцену, прилагођена захтевима плесне радње, претрпела је знатно преображење од животне истине садржане у легенди до њеног одраза на сцени. Два чина „Охридске легенде“ који су имали да приказују сеоску стварност приказали су је улепшано, идилисано и готово парадно. Радња у балету развија се око мотива љубави између момка и девојке као основног; мотив ослобобења поробљеног народа, који би се по садржају и тематици сам по себи наметао, овде је једва наговештен или га никако и нема,

У другом чину, срећнијом кореографијом која би подвукла то да СУ виле русалке производ словенске маште, која би избегла познате сценске трикове пренете из опера, која би наговестила да се радња одиграва баш на (Охридском Језеру а не на ком било језеру, која би локализацију радње плесно фиксирала (јер у музичкој пратњи тематска нит Биљане није престајала) — успело би се да тај чин стилски и по карактеру игара не одудара у толикој мери и да целокупно дело добије јединственији, целовитији облик. Осим класичног шаблона у поставци и извођењу, други чин, ионако лелујав и површан, патио је од претеране симетрије и дијагоналности у распоређивању, правилности игре и телесности етеричних вила и звезда.

У хармонском погледу Христић није ни покушавао да извлачи латентне хармоније које се крију у нашем музичком фолклору и да, попут Мокрањца, проналази каша специфична хармонска решења, него је наше мотиве уграђивао у класичне хармонске формуле Запада, ма да је интересантни и скроз примењени мотивски рад, базиран углавном на тему „Биљана платно белеше“ у двема верзијамаги „Пушчи ме“ давао прилике и за интересантнија и оригиналнија хармонска решења.

Тематски материјал, како је њиме оперисао Христић, углавном даје једну скроз илустративну музику која иде паралелно са догађајима на сцени тако да се добија утисак да је кореографија рађена истовремено са музичком композицијом и да је композитор, као одличан познавалац сцене, при писању музике имао изразито јасну претставу о томе шта се на позорници догађа. То најбоље сведочи доследно проведени лајтмотивски рад базиран или на народним мотивима (Биљана) или на ауторовим: мотиви јаничара, Марка, оца, грлице итд.

Основни недостатак „Охридске легенде“ „лежи у неповезаности како драмској, тако и музичкој. Поједине симфониске свите, ритмички интересантна игра с мачем — која има нечег азијатског али снажног и борбеног и која потсећа по духу на „Игру сабљама“ Хачатурјана — и ефектна јаничарска игра остају као заокругљене форме и „нумере“, као најизразитије и најбоље што има у „Охридској легенди“ и када би се извеле независно од целокупне радње, те игре би и плесно и музички претстављале изванредно уметничко дело.

Кореограф Маргарита Фроман успела је у плесним композицијама групних игара да избегне једнолико понављање плесних фигура у нашим колима и да од њих створи сликовите, изразите и инвентивне плесне конструкције. Много је мање успела у изражавању и повезивању драмске акције, у пантомимском тумачењу доживљавања и збивања, које је често било недовољно мотивисано и гледаоцу неразумљиво, ма да се упорно трудила да следи музичку драматику.

5•