Naša književnost

206 3 Књижевност

рена она најближа и најдража деца Његова, све сам божји црнац и убога сиротиња. Већ сиротињи се њено зна: Јатаган-мала. Па и у најлепшем граду на свету, и у том Риу де Жанејру. О, није то ни издалека тако ружно, као што је негдашња београдска Јатаганмала. Не, већ је права романтика. Стоје кућице, слупане од две канте и три даске, само задњом страном држе се на падини окомитих брегова, док су предњом на кољу. Стоје кућерци. Скромно, и — како бих рекао — уметнички једва провирују кроз шуму, понајчешће их само прострто рубље издаје, и све ти се чини: неће бити да су куће, но само кулисе, истом подигнуте да се неки филм сними и не можеш да се чудом начудиш како им се по оном стрмом безпућу уопште прилази. Али црнци су то, брате, вижљави и лаконоги, није то за њих проблем. Поготову кад им тако и дан и ноћ над главама лебди благослов. Па им то уместо школа и болница. А има их пола милиона душа тако настањених, можете мислити колико би ти људи могли бити потребити за те и такве згодације. Већ колико тај споменик стаје, могло би се са тим новцем подићи и много школа и много болница. Али кад је у питању религија, па естетика, па романтика, онда се на то не гледа и оваква се прилика не пропушта. А ја ево признајем да те њихове Јатаган-мале на падинама свих тих брегова око Риа, често пута једва на неких 500 метара далеко од плаже и оних божанских авенија дуж ње, дају врло китњаст утисак и чине дражестан хинтергрунд пун контраста оним горостасним господственим палатама на подножју и испред брегова. Па шта напослетку ако због тога и остану неписмени. Све те стотине хиљада и милиони А што ако баш и умиру без лекарске помоћи» Нису ни њихови стари знали читати и писати, па сви кажу да су били срећнији но ова нова поколења. А што се тиче тог умирања и те беспримерне смртности (само је у Кини већа) и на то су они још од старина научили, па их се опет — како би рекли — увек понова толико накоти! Оно — људи су и не би можда требало тако рећи, али тако дође реч, а онда, брате, црнци су, и то тако има да буде код њих.

Уосталом будимо праведни. Ви бисте из ових мојих излагања још могли да извучете закључак, као да у тој Бразилији постоји нека неравноправност из расних предрасуда. Уствари тога тамо нема. Па какав би ми то рај био, кад би тамо постојале расне предрасуде» А понајмање се то може да каже баш кад су у питању школе и писменост. Не, и сто пута не! Јер у тој земљи не само што је врло, врло мало школа за црнце, већ их је исто тако мало и за децу беле