Naša književnost
ст ИН Ни РР5 три И аи аи ту:
Слика из Бразилије 207
расе. Ту је равноправност потпуна. Помислите да у целом том Риу са његових преко два милиона становника, има једна једина државна гимназија. Има приватних, то јесте, и, ако људи само имају новаца, па били они бели или црни, те школе им стоје отворене. Али зато можете у престоници Бразилије да видите ваљда најлепше Министарство просвете на свету.
Зато вам Бразилијанци много радије говоре о тој згради но о школама и писмености. Па кад они о томе нерадо говоре, нећу ни ја, као њихов дојучерашњи гост, да се даље задржавам на томе. Уствари ми смо почели говорити о лепотама њихове престонице. Ту смо стали и одатле ћемо да наставимо.
Свакако само од лепоте не може да се живи. Чак ни у рају. Да видимо дакле остале атрибуте тога раја.
Ту бих најпре морао да наведем како су то добри људи и да живе веома богоугодним животом. Питоми су и срдачни, имају дивне, врло топле и мелодичне песме, високо цене љубав и имају право страхопоштовање према љубомори. (Тамо се, кажу, за друга убиства и не зна, но за та из љубоморе или од гажења аутомобилом). Кад се поздрављају, они се не рукују, већ се потапшу по раменима грле се. Лудо воле коцку, лутрију, коњске трке и фудбал. Чаршију су, кажу затворили после победе на оној чувеној утакмици у Монтевидеу, да победу достојно прославе. Велики су љубитељи радија и са дирљивом напетошћу и особитом насладом умеју да прате емисије криминалних романа, који се, као у подлистку наших предратних новина, месецима па и годинама дају у наставцима. Па како поред једне државне има и више приватних радио станица — јер тамо је и радио слободан — може се замислити каква се ту конкуренција развија. И тако су људи упркос неписмености успели да се упознају са великим криминалним романима других културних народа са запада и њиховим херојима: Арсеном Лупеном, Џеком Трбосеком и осталима. У аутобусима плаћају за вожњу тек при силажењу из кола, спуштајући при томе новац у једну врсту — истина стаклених — касица, као код нас у лифтовима, али за разлику од нас никад се њима не дешава да погреше па да у њу спусте дугмад место новца. Уопште, поштење је примерно. Јатаган-малци живе у својим колибама и прехрањују се бананама. Ове расту тако-рећи као коров; за један њихов крузерјо добива се и по 10 банана и тиме су сви њихови прохтеви задовољени. То су неки после назвали бананизмом, инсинуирајући да је то њихова главна карактеристика или чак и нека врста идеологије, или животни смисао, и то не само