Naša književnost

Б, Е'

218 Е Књижевност

говоре не тамо неки комунисти, него баш тај генерал Орте Барбоза. И доказује ти црно на белом да бразилијански петролеј може и треба да експлоатише сама Бразилија. Својим средствима или зајмовима. Па макар то били и од америчких финансиских магната.

На то су онда Американци нашли једног другог генерала, море, два друга генерала, који су такође стали да сазивају митинге. И ево шта су они говорили бананистима:

„Ама кад су ти Американци већ тако будале и хоће сами да се муче око тог петролеја, што им ми не би дали» Па биће и нама нека фајда од тога. Доста је ито што ћемо добијати бензин за своје, и потребе наше војске под кудикамо јевтинијој цени но досада.“

Али то није имало много успеха. Јер како да увериш свет да су Американци будале» То тек не могу бананисти да верују. Стекли Американци реноме паметних рачунџија, па стоји тај реноме чврст као гранит.

Онда су се они досетили да ће ипак боље бити да се о целој тој ствари не прича толико, или уопште не прича. Није то најзад никад ни било у духу пословних људи. Свет се може забавити другим стварима, које много више пале машту. Тако су лансирали чуда попа Антонија. О томе смо већ причали. Само ни та чуда не могу да трају бескрајно. Морало се наћи нешто друго.

И нашли су. Нашли су — комунисте. Исте те комунисте од којих је и потекла цела мука Баш и због тога њих и њиховог Престеса и целу опасност, тако страховиту и еминентну опасност коју комунисти претстављају за сваки народ и за сваку државу, како бар они кажу. —

За то већ постоји и један готов рецепт. Рецепт гласи: комунисти су агенти Русије. Остаје још да се покаже и докаже какву то опасност може Русија да претставља за Бразилију.

Ту морам нешто да уметнем. Бразилијанци углавном читају само две последње стране новина, које су испуњене спортским вестима. Спољну политику читају тек ако је неки рат у изгледу, на прагу и то онај доконији свет. Они други читају тек кад је рат у пуном јеку. Отуд су наслови чланака у новинама огромни, већи но наслови самих новина. И бомбастији, разуме се. На пример: „Рат је неизбежан!“ и један сасвим мали знак питања уз то. То на првој страни. Испод тога има неколико редова текста, а највећи део наставља се тек на једној од идућих страна. Тог текста ће сад бити за два, па и три ступца, ситно исписана тешко читљива јер им је