Naša književnost

не

Зои

Ру вв и Ре

Слике из Бразилије 217

стичке коалиције — али остали су барем доскора још увек владини мандати комунистичких посланика, остале су наде и остали су комунисти. Остали су комунисти, јер партија се може забранити и укинути, али народ се не може укинути. И тако се јесенас, приликом среских избора, у предизборној борби, могло да види нешто сасвим и обично. Шеф једне странке обратио се Изборном суду с молбом да му пониште кандидатске листе и да му укину рођену странку! Јер бирачи су у већини случајева кандидовали све саме бивше — рецимо: бивше — комунисте. А социјалдемократи опет увели другу тактику: отворено пактирали са тим „бившим“ и: опет рецимо; бившим — комунистима, на ужас и запрепашћење својих партнера у влади, који се убише доказујући како је то неморално.

Да: остали су комунисти. И кад се земља нашла пред оваквом страховитом опасношћу да се претвори у праву колонију североамеричких трустова, зазвонили су на узбуну. На узбуну против те братске и сестринске земље, против тог рода рођеног, Трумана и свих осталих великих добротвора човечанства, којима Сједињене Државе Америке данас толико обилују!...

И да ствар буде комплетна, раме уз раме са комунистима пошли су и други патриоти, међу њима и неки — за пакост баш врло угледни — генерали. Генерал Орте Барбоза, бивши помоћник шефа Главног генералштаба је међу њима. Следује митинг за митингом и већ се опажају извесни предзнаци неке пометње. Чак и бананисти почеше да врте главом: хоће ли тако бити, неће ли тако бити А нису навикли да мисле толико. Није им то у крви. Гледају они такорећи још од рођења на извесне ствари те врсте, па — ништа! Оно мало железница што имају, експлоатишу странци. И осветлење странци. И пловидбу странци. И телеграф странци. Јер има, ето, и државни и телеграф неколиких страних компанија. Ове наплаћују четвороструку таксу, али телеграми који се преко њих шаљу, иду као телеграми. И стижу. Што се не може рећи и за телеграме који се упућују државном линијом. И тако људи више воле све стране линије. Ове дају држави оно што би она сама наплатила за телеграм, а остало од четвороструке вредности задрже за себе. Таман по оном: и Богу божје и цару царево. Па живи се и крај тога. Живе и они у чатрљама на подножју споменика Спаситељу, а и они у палатама крај Атлантика. Живи се, па би се и даље могло тако. Мирно. Фино. Али ови сад ударили, па митинг за митингом. Па коликогод да не идеш, ипак дознаш шта се тамо говори. Шта