Naša književnost
ПРУ.
И ОИ ЕТ
ПИ УРИНУ
Мо а А А
у
РРА РИКА
,
228 у Књижевност
Ту је и задатак редакције „Младости“.
Њен још непосреднији, још дубљи контакт са сарадницима уклониће многе њихове слабости и у многоме ће допринети да њихове могућности лакше и потпуније дођу до израза.
Неколико примера из неколико најуспелијих прозних и поетских прилога „Младости“ за 1947, који су ушли у ужи избор за конкурс „Младосли" где је, по моме мишљењу, младом писцу-сараднику била нужна помоћ редакције, њен дубљи контакт са њим, треба то непосредно да покажу.
У прозном одломку „Војо“, у коме се описују хрватски сељаци у данима непосредно пред капитулацију бивше Југославије а и у данима капитулације, писац без потребе развлачи описе — губећи из вида да тиме успорава, омета и умртвљује радњу. Но не само то. Развлачећи описе, он се, што је још важније, губи са земљишта стварности и често извитоперује и људе, и односе, и стварност уопште.
„Док су били сами, људи су били забринути, снуждени, кривили су лице, кашљуцали су, чешкали се по врату и глави, усекивали се, а све — шу-
тећи. Ходали су, не средином цесте — као обично — већ рубом, уз јарак, огледајући се око и над себе, напетих ушију — сваки час нешто су 0очекввали...“ Уопштавајући тако до апсурда своју слику сељака тих дана (за писца је, поред осталог, карактеристичан податак и то што су сељаци, кад су остаЈали сами, ћутали, као да нормални људи кад су сами говоре) — разумљиво је да се стварност, да се уметничка истина мора изневерити.
Или овакав опис једног од јунака приповетке:
„— Опрез је — мајка мудрости! — тумачио је људима Мирко, коштуњав човек, ни сух ни дебео, ни висок, ни мален, иначе — човјек без куће, самац. Сгвијајући дуге и. танке прсте, огледао се на небо, накривљујући четвороугласту главу, не долазе ли авиони.
Сви су га познавали — све новости, било откуда, долазиле су од њега. — Е-еј, Мирко, шта је ново2 — заустављали су га људи, зовући га из подаљега, — он је ходао кратко, ужурбано, њихао се с једне стране на
другу, глава му се вртјела, а руке је ширио пред собом.
— Је ли, људи, видјели сте оне јучер, мислим наиме војнике, што су се одвезли влаком, а-а2 — пљуцкајући око себе, скакао је на мјесту као по такту ки
Овде писцу као да никаква средства нису довољна да би унаказио личност своје приповетке. Стално се враћа на његов опис све новим детаљима, нагомилава и без икакве мере надовезује један на други не водећи нимало рачуна ни о стилу, ни о убедљивости приповетке.
Ако би се ти детаљи сакупили, опис би изгледао отприлике овако:
„Коштуњав, ни сух ни дебео, ни висок ни мален, четвороугласте главе која се врти, пљуцкајући око себе, руку раширених пред собом, скачући. на мјесту као по такту !
Можда је писац сматрао да се народни издајник и не може друкчије списати сем као физичка наказа, што је погрешно, али сам опис, такав какав је, неодржив је, и показује штетну наклоност писца према необичном, нестварном, измишљеном — према натуралистичким ефектима, што је карактеристично за велики, за претежни број приповедача „Младости“.