Naša književnost

вина Зов»,

Зидине с С алаво ТА | ј !

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД

„КОШТАНА“ НА БЕОГРАДСКОЈ СЦЕНИ

Веђ скоро пола столећа „Коштана“ тражи редитеља. Није га имала на премијери 1899 — у доба апсолутне владавине такозваних народних комада с певањем — када је приказана с диригентом за пултом и уз пратњу великог оркестра; није га добила уочи Првог светског рата после извесних моди“ | фикација које је писац унео у дело с намером да појача атрсктивност севда; лисања, додајући тексту, поред већ многобројних, још нове песме и игре; | није га стекла ни у раздобљу између два рата; нема га ни данас.

Али за такву судбину нису криви само редитељи, него и сама „Коштана“.

После прве своје збирке приповедака, „Из старог јеванђеља“, великошколац Бора Станковић написао је „Коштану". Пошао је од мотива који је већ био забележио у новели „Наш Божић“, као што ће се и касније, у доба зрелости, када се буде латио посла да напише нов позоришни комад, „Ташану“, опет ослонити на свој приповедачки рад, узимајући из циклуса скица „Божји људи" ликове и мотив. Па и од свога романа „Нечиста крв“, у коме је дао „елегичну поему о пропадању аристократско-трговачког сталежа у јужпом делу Србије“, он је стално, до смрти, чезнуо да изради драму. Непосредан уметнички израз увек му је била прича, а замисао 0 драми долазила

АТИ ПР У

ОВАА Блека де сљаљваа о се

ДИ ДР ДОЊИ"

је тек накнадно.

А већ и саме Станковићеве приче, и поред свег снажног унутрашњег напона у психологији личности; не обилеју ни драмским дијалозима — Борине личности шкрте су на речима, ни спољним сукобима — они су на дну, у људима. Од таквог приповедачког ткива, истканог у атмосфери пригушене драматике, не би био у стању да створи сценско дело ни окретнији и вичнији драматичар од Боре Станковића, који, у часу док је радио на „Коштани“, није имао за собом богзна како обилну количину простудираних књига, најмање из драмске литературе. Углавном сем „Ђиде“, „Ивкове славе", „Риђокосе“, „Сеоског лоле“ и других комада с певањем те врсте, који се у оно време такорећи нису скидали с репертора, шта је млади Бора Станковић, обузет радом на своме првом драмском делу, могао да види на позорници београдског театраг Углавном то, по које страно класично дело, вероватно Стерију, и велики број

мелодрама. Али, срећом, мелодрама није на њега утицала. Међутим, утицали су комади с пев-њем. Утицали су, али нису и убили Борин текст. Кроз песму и игру, које је примио из тих комада, овај младић самоук зоваравао се, као што ће се заваравати и касније пишући нов „комад 2 из врањског живота с певањем“, „Ташану", да уношењем песме и игре У своје дело сценски га оживљава и тиме изазива драмски интерес. На томе путу подржавало га је интересовање најшире варсшке позодишне публике ла, али, изгледа, и ђаци Богдана Поповића, који се нису много

А“

за таква де