Naša književnost

; ;

Хроника 239

гвоумили — иако су били „загњурени У теодију „реда по ред“, у анализу класичне композиције Флоберовог романа или хармоничких сонета Сили Придома" — да њему, „Врањанцу, примитивном и разбарушеном, преприча-

вају и аналишу причу и оперу о Меримеовој „Кармен“, како би му послужила за ширу разраду типа јунакиње, за обраду Коштане.

Какав су потстицај могле да пруже великошколцу Бори Станковићу дошљаку из провинције и новајлији у књижевности, ондашње жалосне и црне прилике у обреновићевској Србији, које де, у то време, Домановић жигосао без поштеде у оштрим и јетким приповеткама и намерно провидним алегориј ма! А тешко би било замислити и самога Бору, младог и страсног — он је тада правио утисак онима који га нису довољно познавали „једног дивљег створења, затвореног и суровог као његов потмули глас у басу“ — тешко би га било замислити како се, кроз књигу и сталну студију, упознаје са сложеним законима драмског стваралаштва. У драму уносио је он исте оне узвитлане и снажне елементе којима је бележио своје приповетке, а пре свега и више од свега врели д=х дубоке и болне поезије, којом букти и у којој сагорева свака реч у „Коштани“. Али, место. да продубљује текст своје драме, текст каткод тешко емотиван као народна песма, место да покуша да изрази унутрашњу динамику лица и њихов развој, не описом као у причи, не причањем, не тумачењем, него дијалогом и директном радњом, Бора Станковић прави концесију публици и, уносећи у драму песме и игру, верује да тиме појачава драмску радњу.

Редитељи и глумци којима је „Коштана“ падала у руке, нарочито они с почетка овога века, сматрали су као сасвим природно — не само у жељи да угоде публици, већ, пре свега, зато што је то одговарало њиховом укусу да, при обради овога дела, истичу у први план не драму, не Борин текст, него севдалисања, циганску песму и чочечку игру. Они су веробали да се о мо теко и може радити, јер „Коштана“ за њих и није била ништа друго до само дедно ново дело у низу домаћих позоришних комада из народног живота с певањем. Запостављали су, нису ни примећивали у „Коштани“ оно велико, оно драгоцено трајно, оно поетско и снажно у једноставној лепоти — Борин текст.

А тај текст, нарочито неки његови одломци — као онај, на пример, када Митка, „болан од самога себе“, слика у лирском заносу летњу ноћ испод Шар-планине, или цео последњи чин драме, који, и“"поред крајње упрошћености и оскудности дијалога, сведочи да је Бора Станковић био у стању да створи у драми, само кроз драмски дијалог, без песме, живу радњу — ти снажни и емотивни фрагменти, дубоко реалистички, несумњиво су оно најпоетскије и најстрасније што је српска проза досад дала. Ти фрагменти могу чврсто да стоје, по интензивности осећања, ло топлини и врелом заносу, по лирском сагоревању, и крај оног најлепшег што је кроз читав низ деценија ваша лирика остварила у стиху.

Поставља се питање; ако би се игра чочека углавном одбацила и песма оставила само уколико је неопходна за потстицај драмске акције, а провном тексту дао пун значај, поставља се питање да ли би се у том случају „Коштана“ могла, и поред сиромаштва дијалога и невештина у сценској радњи, приказати како треба на сцени, не више као комад с певањем, него као драма»

3 4 “ |

бин. за

и 4 ТЕ

па амин